Осуда претучених жена на Балкану

Букурешт – Када је подносила захтев суду да се њеном бившем супругу забрани приступ у некадашњи заједнички дом, `Марта` није много размишљала о могућим реакцијама пријатеља и суседа у месту Таргу Муреш, у централној Румунији. Увек када би се `Јон` пијан вратио кући и поново направио лом, суседи би се окупили у ходнику испред њиховог стана и позвали полицију.

Међутим, када је у децембру 2005. године Марта коначно одлучила да га избаци из стана, однос суседа се изненада променио. Мада су били званично разведени већ осам месеци, Марта га није избацила из стана јер јој је обећао да ће се добро владати. Међутим, дато обећање није испунио.

Марта је једног дана обавестила суседе да ће да промени браву на вратима док је Јон на послу. Када се исте вечери пијан вратио кући и схватио да не може да уђе у стан, Јон је почео да урла и шутира улазна врата. Марта и њена два сина су се уплашили, али претпостављали су да ће, као и толико пута до сада, убрзо да стигне полиција.

„Неко их је сигурно већ позвао”, мислила је Марта, данас жена у позним четрдесетим годинама (њено име је у овом чланку промењено како би се заштитио њен идентитет).

Наслоњена на улазна врата, питала се зашто полицајци не долазе. Пошто охрабрујућег звука полицијских сирена није било, рекла је дечацима да позову полицију и наставила да придржава врата. Полицијска патрола је убрзо стигла. Тек када су полицајци повели Јона напоље, Марта је приметила да нико од суседа није изашао у ходник. И не само то. Док је полиција изводила Јона из зграде, Мартина најбоља пријатељица, комшиница са којом је свако јутро пила кафу, истрчала је из стана и почела да виче.

„Зашто се мешате?” викала је за полицајцима. „Тај сироти човек је издржавао ову породицу двадесет година, да би га курва сада избацила напоље. Ништа боље није ни заслужила”.

Мартина прича о драматичном одбацивању од стране пријатеља и породице није ништа неуобичајено у патријархалној Румунији. Жене које траже помоћ споља да би изашле на крај са насилним мужевима могу да уживају симпатије као жртве, али чим избаце насилника из куће, саосећање околине нестаје.

Према налазима студије Министарства здравља о репродуктивном здрављу из 2004. године, 28 одсто румунских жена старости од 15 до 49 година изјављује да су током претходне године биле изложене физичком, сексуалном или вербалном насиљу од стране партнера. Ипак, врло мали број ових напада икад стигне до полиције и званичних статистика.

Као што истиче румунска Национална служба за заштиту породице (НСЗП), која је у јулу 2010. године угашена због недостатка финансијских средстава, у укупној популацији од 21,3 милиона људи полицији се годишње пријави између 8.700 и 11.500 случајева породичног насиља.

Ако су подаци Министарства здравља тачни, то значи да се полицији пријављује само мањи део укупног броја случајева насиља. Према подацима НСЗП, од свих пријављених случајева, око два одсто се заврши разводом. У свим осталим случајевима жене се враћају насилним партнерима.

Такви статистички подаци не изненађују Елену Микеу, психолошкињу специјализовану за рад са жртвама породичног насиља у Источноевропском институту за репродуктивно здравље (ИИРЗ) у Таргу Мурешу, месту у којем Марта живи.

„Жртве породичног насиља често страхују како ће реаговати њихова породица и пријатељи ако одлуче да насилног мужа оставе или га избаце из куће”, каже Микеу.

Центар за борбу против породичног насиља, који ради у оквиру ИИРЗ, збрињава злостављане жене попут Марте још од 2003. године. У њиховом уточишту са десет кревета боравило је више од хиљаду жена, које овде могу да добију и услуге психолошког саветовања, правну помоћ и породичну терапију, ако је затраже.

Марта је овамо први пут дошла 2003. године. Желела је да изађе из брака са насилником. Правна помоћ коју је тамо добила помогла јој је да започне поступак за развод брака. У априлу 2005. године вратила се у уточиште при Институту са правоснажном судском одлуком о разводу брака и довела своја два дечака. Распитала се код судских службеника када ће пресуда да буде достављена мужу и одлучила да дан раније изађе из куће, да не буде присутна када му уруче обавештење.

У уточишту су провели три месеца. Нико није знао где су. Сигурност коју је Марта тамо имала дала јој је душевни мир потребан да остане одлучна у намери да се разведе од Јона. Ситуација се променила након што се вратила кући и дозволила бившем супругу да се поново усели под исти кров.

Владавина патријархата на Балкану

Према подацима Фонда Уједињених нација за популацију (УНФПА), свака трећа жена на планети је жртва насиља. Ова појава је нарочито изражена у друштвима у којима жене трпе због ниског друштвеног статуса и ускраћивања права.

Западноевропске земље у којима постоје ефикасни системи за заштиту жртава и кажњавање починилаца, као што су Француска и Аустрија, имају знатно више успеха у сузбијању ове појаве.

На патријархалном Балкану, ситуација се разликује од једног до другог региона. Иницијатива је најчешће у рукама цивилног друштва, будући да државни органи не показују превише интересовања за судбину злостављаних жена. Владе балканских земаља често не спроводе ни оне прописе које су саме донеле.

Изван места као што је Таргу Муреш, мали број Румунки има прилике да користи услуге правне помоћи и психолошког саветовања. Због недостатка новца, Румунија је пре две године укинула телефонску СОС линију за помоћ женама у невољи.

Број уточишта за жене такође се смањује. Румунија је 2007. године имала 49 уточишта са 400 кревета, а данас само десетак уточишта која воде невладине организације. Према подацима, 98 одсто Румунки које пријаве насилно понашање супруга на крају се врате својим партнерима. Али, та бројка би свакако била мања ако би жене имале приступ уточиштима и саветовалиштима.

Теодора Боздог, психолошкиња и саветник у ИИЗР, каже да се више од половине жена, које по доласку у уточиште у Таргу Мурешу прођу кроз саветовање, не враћа насилним партнерима. Неке од њих успеју да убеде мужа да се подвргне терапији за контролу агресивности која, како она каже, доноси трајне промене у понашању. Ипак, већина оних које одлуче да се врате партнеру, раније или касније поново заврши у уточишту.

Француска тактика одвраћања

У Француској, где је држава посвећенија задатку искорењивања породичног насиља, слика је другачија. Успех Француске у борби против злостављања почива на едукацији и јавним дебатама на тему породичног насиља.

Такав успех потврђују и статистички подаци. За разлику од Румуније и Србије, где је насиљу била изложена свака трећа жена, у Француској насиље пријављује тек свака десета, каже Анита Тостивин, из Националног центра за информисање о правима жене и породице (ЦНИДФФ).

„Породично насиље се у јавности данас доживљава као нешто неприхватљиво. Нико више не одвраћа поглед”, каже она.

Као највећа невладина организација која ради у овој области, ЦНИДФФ координира 114 организација широм Француске и обезбеђује помоћ за 440.000 лица сваке године. У Француској нису потребна велика издвајања за уточишта јер је законом регулисано да полиција избаци насилног супруга из стана чим добије пријаву.

Драконске казне одвраћају потенцијалне злостављаче. Мушкарац за кога се утврди да је макар и претио партнерки насиљем може да буде кажњен новчаном казном у износу од 75.000 евра и затворском казном од пет година.

Аустрија се налази на пола пута између Француске и Балкана, како географски тако и у погледу решавања проблема насиља према женама. Данијела Алмер, из Аустријске женске куће у Бечу, мреже информативних центара и уточишта, верује да је свака пета жена у Аустрији била изложена насиљу у породици.

Године 1997. донет је закон којим се налаже хитно избацивање насилника из породичног дома на период од две седмице од дана достављања пријаве полицији. Као и на Балкану, жене које су на овакав начин избациле мушкарца из куће, у почетку су наилазиле на осуду друштва. Али у Аустријској женској кући кажу да се и то мења. Данијела Алмер тврди да се жене у Аустрији више не суочавају са одбацивањем због тога што су потражиле помоћ споља.

На Балкану још нема знакова такве револуције. Скромна средства издвојена за заштиту злостављаних жена све су мања, уточишта се затварају, а људи и даље одбијају да породично насиље схвате као проблем који захтева пажњу јавности.

Ипак, и на Балкану ставови почињу да се мењају, макар и споро. Табу разбијања породице није више тако снажан.

Сорана, жена у позним двадесетим годинама, замало није изгубила живот од руке свог бившег партнера крајем прошлог децембра. Напао ју је ножем на улици у присуству њихово троје деце.

Ставови њених пријатеља и породице сада су сасвим другачији. По први пут су увидели стварне размере насиља и злостављања којем је била изложена, објашњава она. У време напада, већ две године је била одвојена од партнера и сама је подизала децу.

„Када сам га оставила, сви су ми говорили да је требало да останем с њим због деце, да нећу моћи сама са њих троје и да у сваком браку има свађа”, сећа се Сорана.

„Нису знали шта се догађа у нашој кући”, каже она. „Стидела сам се да говорим о пребијањима и страху у којем сам живела”.

После покушаја убиства, Соранини пријатељи и породица престали су да је убеђују да треба да остане са својим човеком, без обзира на цену. И поред финансијских тешкоћа које има, каже да јој је овако боље. „Ако сам њега успела да преживим, онда ћу све преживети”, каже она.

* Чланак је написан као део Балканске стипендије за новинарску изузетност, програма фондација Роберт Бош, Ерсте и Балканске истраживачке мреже