Статистика није „фризирала бољи живот”

У „Политици” од среде, 1. децембра 2010, на насловној страни је изашао текст под насловом „Статистика фризира бољи живот?” у коме је изречена сумња у веродостојност званичне статистике, поглавито у самом тексту око статистике зарада, животног стандарда, куповне моћи и трошкова живота. Сваком читаоцу унеколико упућеном у значење навођених статистичких показатеља упада у очи методолошка, логичка и значењска некоректност у интерпретацији тих показатеља и њихових поређења. Посреди је некомпетентност или неки други разлози (о којима се не може спекулисати) који су навели уредника и аутора поменутог текста да адресира званичну статистику као сумњив извор података о платама, животном стандарду… Пре него што изнесем примере очигледне некоректности и одговарајућа објашњења која не остављају места сумњама у званичне податке да најпре кажем и то да званична статистика никада није „фризирала бољи живот”, јер је одувек имала професионални корпус статистичара од интегритета, а у новије време подлеже оцењивању не само домаће стручне и корисничке јавности него и међународном мониторингу било да је реч о европским институцијама (ЕУРОСТАТ) или о међународним финансијским институцијама као што је Међународни монетарни фонд (ММФ) са којим Србија има још увек актуелни финансијски аранжман (који је био један од кључних предуслова спречавања најнеповољнијих ефеката преливања светске финансијске кризе и очувања стабилности на тржишту Србије). Статистика зарада је нарочито под сталном лупом мисије ММФ-а, јер су зараде у јавном сектору кључни квантитативни критеријум аранжмана (тј. замрзавање зарада у јавном сектору како због фискалне дисциплине тако и због спречавања притиска тражње на цене и подстицања спољнотрговинске неравнотеже). Штавише, када се јаве проблеми одређене усклађености података из различитих извора, званична статистика се онда од стране поменутих институција третира као ’последње упориште’ или ’центар извесности’. Ако је реч о мерењу животног стандарда односно сиромаштва путем комплексних анкета (статистика плата, трошкова живота, кретања курса и куповне моћи у овој ствари ништа не помаже, јер се односи између ових индикатора специфично развијају), статистика сваке године објављује стопу сиромаштва и остале релевантне показатеље па је тако за 2006. објавила општу стопу сиромаштва од 8,8 одсто која је унеколико опадала у међувремену да би се у 2010. у првој половини године поново попела на исти ниво. Превише је произвољно и нетачно тврдити да статистика у том мерењу и саопштавању резултата нешто ’фризира’.

Статистика израчунава и публикује просечне зараде у динарима, а као дефлатор за праћење реалног кретања зарада користи индекс трошкова живота. С обзиром на то да раст цена, односно трошкова живота не прати раст курса динара према евру прерачунавање просечних зарада у евре и тако исказивање реалног кретања зарада или поређивање са реалним растом зарада методолошки и реално је сасвим некоректно, како је то демонстрирано на почетку наставка текста на 13. страни „Политике”. Тако су у периоду јануар–октобар 2010. у односу на 2008. годину трошкови живота повећани 14,9, док је курс динара према евру у истом периоду већи за 25,4 одсто (просечна вредност евра у 2008. била је 81,5, а не наведених 77 динара).

Дубља анализа кретања просечних зарада подразумева и анализу масе исплаћених зарада и кретања броја запослених: просечна зарада је у току десет месеци 2010. године номинално већа за 7,4 и реално за 2,2 одсто, док је исплаћена нето маса зарада номинално већа за 1,7 процената, а реално мања за 3,2, уз смањење броја запослених за 5,3 одсто. Раст трошкова живота у овом периоду је 5,1 одсто.

Постоје и други структурни разлози зашто долази до повећања просечних зарада у ситуацији када се иначе смањује и запосленост и укупна маса зарада односно количина новца који се дели на појединачне зараде. За потребе стручних консултација мисије ММФ-а аутор је лично истраживао те разлоге те их овде помињемо: 1) ликвидацијом предузећа која су била у стечају долази до смањења броја запослених који нису примали зараде, што утиче на повећање просечне зараде – с обзиром на методологију израчунавања просечних зарада по запосленом према кадровској евиденцији; 2) у условима кризе, поред смањења броја запослених долази и до промене квалификационе структуре: смањује се учешће броја запослених са нижим квалификацијама, а расте учешће запослених са вишим нивоима образовања, нарочито у приватној својини – тзв. композициони ефекат, који доводи до повећања просечне зараде, али не и исплаћене масе зарада.

Миладин Ковачевић, заменик директора Републичког завода за статистику