Натуршчици из Генерације 91-95

 У Суботици је завршен други међународни позоришни фестивал „Дезире централ стејшн”на коме је приказано петнаест представа из Србије, Хрватске, Мађарске, Турске, Бугарске, Немачке. Иако настао у тренутку у коме је Србија неоправдано преплављена театарским фестивалима који непријатно личе један на други, оснивање „Дезиреа” има врло чврсто оправдање, јер се он битно разликује од осталих наших фестивала, у програмском, као и у формалном/организационом смислу. Ревијалног карактера, специфичног имиџа, „Дезире” је усмерен на афирмисање истраживачких сценских поетика, на пољу (пост)драмског позоришта, плесног театра, перформанс арта.

Чаглар Јигитогулари, глумац Градског позоришта из Истанбула, извео је дводелни соло перформанс Diss & Luvstory, јакуличну исповест о његовој држави, националности, идентитету, као и о фражилној потреби за љубављу. Иако сценски не превише инвентивна, нити спретно остварена, ова представа носи једну реалну, готово опипљиву енергију која осваја гледаоца. Та врста непрецизности игре, одсуства спретности, јесте концепт – до публике непосредно допире уметникова грчевита потреба за баш таквом артикулацијом проблема који га, очигледно, раздиру. Са друге стране, представа Арлекин руско-немачке групе „Дерево”, изванредно је прецизно изведена пантомимска игра, чији извођачи показују огромно искуство и сигурност на сцени, у сваком покрету, сваког дела њихових тела. Арлекин садржи веома ведре, нежне, лиричне, често и суптилно духовите рефлексије о љубави, завођењу, освајању, као и о позоришту, глумачкој професији. Кореограф Кристијан Ђерђе наступио је са музичко-плесном представом Квартет. Четири плесача су приказала помало клишетизиране варијације на теме мучења, лова, анималности међуљудских односа. Њихов плес на сцени уживо прати гудачки квартет чија је нежно-драматична музика била најквалитетнијидео ове представе. Но, драгоцено нам је то што смо на фестивалу имали прилике да видимо рад овог уваженог мађарског кореографа.

На „Дезиреу” су приказане три представе из Србије. О плесном Отелу Битеф театра је „Политика” већ, позитивно, писала, али о остале две није, па ћемо рећи нешто о њима. Еуфемизам редитељке Оље Ђорђевић, најновија продукција Народног позоришта из Ниша, веома је значајан репертоарски искорак за ову кућу, због истраживачког, мултимедијалног приступау бављењу мушко-женским односима. Жива игра се комбинује са раније снимљеним, изузетно духовитим, видео анкетама о различитим аспектима односа између полова. Еуфемизам је савремена, забавна и лагана представа која открива низ предрасуда о брачним односима, па може бити и поучна. Турбо Парадисо Андраша Урбана је неправедно запостављена представа позоришта „Костолањи Деже” која се директно, у главу, без компромиса, бави узроцима и последицама насиља. На сцени се играју фрагменти радње која говори о ужасима рата, терору национализама, анималности људских деструкција, али и о истовременој потреби за прочишћењем, заборавом, повратком на елементарне радости живота. Представа се завршава несвакидашње снажно, ослобађајуће. Глумци нам деле гомиле парадајза којим их, катарзично, гађамо, уз индикативну песму „Додирни ми колена” групе „Зана”, која, између осталог, призива (носталгично) доба Југославије, тражећи преиспитивање односа према том времену, можда кроз визуру ужаса фашистичког национализма који ће касније експлодирати.

Највећу пажњу на овогодишњем „Дезиреу” је, са разлогом, изазвала Генерација 91-95 редитеља Борута Шепаровића, сасвим особена, документарна представа, инспирисана мотивима романа Јебо сад хиљаду динара Бориса Дежуловића (продукција Загребачко казалиште младих). Изводи је дванаест натуршчика, младића рођених између 1991. и 1995. године, комбинују сефиктивне и документарне сцене. У играним, фиктивним деловима, они представљају сукоб две групе прерушених војника, припадника ХВО и Армије БиХ, у Босни, 1993. године. Њихов аматеризам, сирова искреност и грубост глуме, у овим деловима представе, јесте необичан квалитет, баш због те неизбрушености, имајући у виду проблеме о којима се говори, као и основни, огољени, документаристички приступ. У документарним сегментима, извођачи говоре о себи, о околностима у којима су се родили и одрасли, времену ратова у Хрватској. Представа има извесне драматуршко-редитељске недостатке – документарни делови су помало развучени, што понекада ствара монотонију. Но, то не ремети чињеницу да је она изузетно битна, због своје друштвено-политичке провокативности, у погледу бављења националним кривицама у ратним сукобима на простору бивше Југославије. Та њена директност је, у Суботици, изазвала да поједини гледаоци, револтирани, напусте салу, након што су хрватски глумцизамолили Србе, у публици, да устану. При томе, представа није антисрпска, она никога не оптужује, проблеме поставља самоиронично, критички, дијалектички. Генерација 91-95 тако отвара неопходан простор суочавања са прошлошћу, сагледавања и признавања заблуда и грешака, свесно или несвесно закопаних. Позориште је овде проба за неки бољи живот, у неком бољем друштву.