Naturščici iz Generacije 91-95

 U Subotici je završen drugi međunarodni pozorišni festival „Dezire central stejšn”na kome je prikazano petnaest predstava iz Srbije, Hrvatske, Mađarske, Turske, Bugarske, Nemačke. Iako nastao u trenutku u kome je Srbija neopravdano preplavljena teatarskim festivalima koji neprijatno liče jedan na drugi, osnivanje „Dezirea” ima vrlo čvrsto opravdanje, jer se on bitno razlikuje od ostalih naših festivala, u programskom, kao i u formalnom/organizacionom smislu. Revijalnog karaktera, specifičnog imidža, „Dezire” je usmeren na afirmisanje istraživačkih scenskih poetika, na polju (post)dramskog pozorišta, plesnog teatra, performans arta.

Čaglar Jigitogulari, glumac Gradskog pozorišta iz Istanbula, izveo je dvodelni solo performans Diss & Luvstory, jakuličnu ispovest o njegovoj državi, nacionalnosti, identitetu, kao i o fražilnoj potrebi za ljubavlju. Iako scenski ne previše inventivna, niti spretno ostvarena, ova predstava nosi jednu realnu, gotovo opipljivu energiju koja osvaja gledaoca. Ta vrsta nepreciznosti igre, odsustva spretnosti, jeste koncept – do publike neposredno dopire umetnikova grčevita potreba za baš takvom artikulacijom problema koji ga, očigledno, razdiru. Sa druge strane, predstava Arlekin rusko-nemačke grupe „Derevo”, izvanredno je precizno izvedena pantomimska igra, čiji izvođači pokazuju ogromno iskustvo i sigurnost na sceni, u svakom pokretu, svakog dela njihovih tela. Arlekin sadrži veoma vedre, nežne, lirične, često i suptilno duhovite refleksije o ljubavi, zavođenju, osvajanju, kao i o pozorištu, glumačkoj profesiji. Koreograf Kristijan Đerđe nastupio je sa muzičko-plesnom predstavom Kvartet. Četiri plesača su prikazala pomalo klišetizirane varijacije na teme mučenja, lova, animalnosti međuljudskih odnosa. Njihov ples na sceni uživo prati gudački kvartet čija je nežno-dramatična muzika bila najkvalitetnijideo ove predstave. No, dragoceno nam je to što smo na festivalu imali prilike da vidimo rad ovog uvaženog mađarskog koreografa.

Na „Dezireu” su prikazane tri predstave iz Srbije. O plesnom Otelu Bitef teatra je „Politika” već, pozitivno, pisala, ali o ostale dve nije, pa ćemo reći nešto o njima. Eufemizam rediteljke Olje Đorđević, najnovija produkcija Narodnog pozorišta iz Niša, veoma je značajan repertoarski iskorak za ovu kuću, zbog istraživačkog, multimedijalnog pristupau bavljenju muško-ženskim odnosima. Živa igra se kombinuje sa ranije snimljenim, izuzetno duhovitim, video anketama o različitim aspektima odnosa između polova. Eufemizam je savremena, zabavna i lagana predstava koja otkriva niz predrasuda o bračnim odnosima, pa može biti i poučna. Turbo Paradiso Andraša Urbana je nepravedno zapostavljena predstava pozorišta „Kostolanji Deže” koja se direktno, u glavu, bez kompromisa, bavi uzrocima i posledicama nasilja. Na sceni se igraju fragmenti radnje koja govori o užasima rata, teroru nacionalizama, animalnosti ljudskih destrukcija, ali i o istovremenoj potrebi za pročišćenjem, zaboravom, povratkom na elementarne radosti života. Predstava se završava nesvakidašnje snažno, oslobađajuće. Glumci nam dele gomile paradajza kojim ih, katarzično, gađamo, uz indikativnu pesmu „Dodirni mi kolena” grupe „Zana”, koja, između ostalog, priziva (nostalgično) doba Jugoslavije, tražeći preispitivanje odnosa prema tom vremenu, možda kroz vizuru užasa fašističkog nacionalizma koji će kasnije eksplodirati.

Najveću pažnju na ovogodišnjem „Dezireu” je, sa razlogom, izazvala Generacija 91-95 reditelja Boruta Šeparovića, sasvim osobena, dokumentarna predstava, inspirisana motivima romana Jebo sad hiljadu dinara Borisa Dežulovića (produkcija Zagrebačko kazalište mladih). Izvodi je dvanaest naturščika, mladića rođenih između 1991. i 1995. godine, kombinuju sefiktivne i dokumentarne scene. U igranim, fiktivnim delovima, oni predstavljaju sukob dve grupe prerušenih vojnika, pripadnika HVO i Armije BiH, u Bosni, 1993. godine. Njihov amaterizam, sirova iskrenost i grubost glume, u ovim delovima predstave, jeste neobičan kvalitet, baš zbog te neizbrušenosti, imajući u vidu probleme o kojima se govori, kao i osnovni, ogoljeni, dokumentaristički pristup. U dokumentarnim segmentima, izvođači govore o sebi, o okolnostima u kojima su se rodili i odrasli, vremenu ratova u Hrvatskoj. Predstava ima izvesne dramaturško-rediteljske nedostatke – dokumentarni delovi su pomalo razvučeni, što ponekada stvara monotoniju. No, to ne remeti činjenicu da je ona izuzetno bitna, zbog svoje društveno-političke provokativnosti, u pogledu bavljenja nacionalnim krivicama u ratnim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije. Ta njena direktnost je, u Subotici, izazvala da pojedini gledaoci, revoltirani, napuste salu, nakon što su hrvatski glumcizamolili Srbe, u publici, da ustanu. Pri tome, predstava nije antisrpska, ona nikoga ne optužuje, probleme postavlja samoironično, kritički, dijalektički. Generacija 91-95 tako otvara neophodan prostor suočavanja sa prošlošću, sagledavanja i priznavanja zabluda i grešaka, svesno ili nesvesno zakopanih. Pozorište je ovde proba za neki bolji život, u nekom boljem društvu.