Србија, рај сиромашних

Добре књиге су као добро вино.Што су старије све су боље. Службени Гласник нас је поново обрадовао. У економској едицији појавила се књига Херберта Вивијана, Сербија рај сиромашних ( уредник Бошко Мијатовић).

Књига је објављена 1897.године.Њен аутор, енглески новинар Херберт Вивијан, у предговору каже: „У Београд сам сваратио током једног од својих бесциљних путовања, са намером да у њему проведем само неколико сати.Међутим, тај град сам затекао у великом узбуђењу због догађања од историјског значаја – посете црногорског кнеза, прве после битке на Косову која се одиграла пре пет векова.Заинтересовао сам се за то и у Србији остао много месеци путујући по њој, и сад пишем о ономе што сам на тим путовањима видео.“

Проницљиви новинар је, ако се изузме историјски увод и литература о Србији, своја виђења поделио у дванаест поглавља. У поглављима је обухваћено све што би ондашњег, а још више данашњег, читаоца могло заинтересовати. Од самог двора, преко описа краљевске породице Обреновића, политичких партија, војске, цркве и финансија до индустрије, пољопривреде, књижевности и образовања са завршним поглављима о дивном Београду и градовима у унутрашњости.

Опште говорећи у овој књизи се може пронаћи сијасет драгоцених података од интереса за историчаре, економисте, новинаре, публицисте, правнике, трговце, етнологе и све друге писмене особе. Увек је, бар мени, било занимљиво како нас други људи, странци који проведу неко време међу нама, виде и доживљавају. Шта они стварно мисле о нама, нашим обичајима, навикама, понашању? Да ли им се допада храна за коју мислимо да је најбоља на свету(као што сваки народ мисли о сопственој исхрани)? Шта им се код нас допада, а шта не? Колико нас разумеју и да ли нас уопште могу разумети? Да ли се о нама мисли као о добрим или рђавим особама?

Одговоре на ова питања лако проналазимо у Сербији.Јесте то мишљење само појединца, г. Вивијана, али уосталом књиге и извештаје увек пишу појединци, а онда се, поред осталог, формира званично мишљење чије последице увек трпе они о којима је писано.

Аутор лако закључује да је Србија пољопривредна земља, да је типичан Србин сељак земљопоседник, а да српски сељак готово по правилу има више земље него што може да је обради. Путујући кроз Србију он пише да у тој земљи сељака нема ни једног јединог милионера, али да са друге стране... не могу се видети обележја цивилизације као што су, глад, рите и бескућници... закључујући да је у Србији „остварен идеал највећег добра за највећи број људи“ и да „оно мало што жели, српски сељак може себи да приушти без икаквих проблема“(стр171–172).

Описивање и помно анализирање породичне задруге као основног облика живота у сеоској заједници је разлог да аутор закључи како је она главни узрок сигурности и безбрижног живота у Србији. Дословце он пише да је она идеална институција, да сељаке одржи имућним, задовољним и срећним, али никако не може да се оформи по жељи неког реформатора: „мора да настане спонтано и развија се вековима, јер само у том случају може да достигне савршенство које има у ово наше доба... српска држава може и чак мора да учини све да је спаси од сигурне смрти, а то ће учинити тако што ће пре свега изменити законе који подстичу људе да је напуштају“. (стр. 179)

Како је данас у Србији судство и реформа правосуђа актуелна тема, а за њу су поред наших заинтересовани и многи европски странци, није згорег забележити ни мишљење једног странца од пре стотину и тринаест година. „Уверен сам у то да се у Србији правда дели непристрасно и поштено. На рад српских судова нисам чуо притужбе чак ни од странаца који су изгубили спорове пред њима иако је у много земаља сасвим уобичајено да се у споровима њихових грађана и странаца судије стављају на стране својих сународника.“ (стр.191)

Колико год да је задовољан судством толико је Херберт Вивијан незадовољан српском храном јер Срби месо увек препеку, чак и дивну јагњетину и ништа се не може добити крваво, „а сирови црни лук је највећи грех српске кухиње, тако да ми је фраза „без лука“ била кориснија од свих осталих које сам научио на српском“.

Врло су поучни ауторови доживљаји у Ужицу, Нишу, Свилајнцу, Јагодини, Шапцу и другим градовима које је у Србији походио. Београду је посвећено цело поглавље, где се пише о храни у ресторанима, одевању, позоришту, забавама, играма, песмама. Описом сцене и из једне београдске кафане и завршавам приказ књиге коју од свег срца препоручујем читаоцима. Биће вам много лепше ако прочитате ову књигу, него да губите време гледајући „фарму“ или неко слично ђубре.

Највећа задовољства у животу Србину доносе тугу – неупоредиво већу од оне коју доносе Енглезу.Посматрајте само Србина док слуша циганску музику – своју и моју идеју врхунског блаженства – и видећете да он полако тоне у бескрајне дубине очаја.Зарива лице у шаке, клати се напред-назад и, уколико је музика стварно моћна, плаче не кријући сузе.А у таквим тренуцима, он је досегнуо врхунац људске среће. (стр.230)