Глобално уредништво

Светска дипломатија је ових дана успела, додуше невољно, да продре у масе. О њој се прича такорећи у сваком кутку планете, па чак конкурише и неприкосновеним хитовима – „ко с ким”, „ко кога” – у београдским кафанама.

Популарност је донео специфични „ријалити шоу” у коме је та ексклузивна делатност представљена као „једна од нас”. У четврт милиона докумената су се нашла сведочанства да и њени представници често једно говоре а друго раде, да воле да „оговарају”, да им углађеност у опхођењу према домаћим колегама прилично ишчезава у службеним белешкама, и да, у најкраћем, потврђују крилатицу „Испод мире, сто ђавола вире”. „Викиликсово” обелодањивање поверљиве преписке америчких дипломатских представника у иностранству и Стејт департмента изазвало је жестоке полемике о односу државних тајни и права јавности на обавештеност, као и о будућности међународног општења и сигурности интернетске комуникације.

О свему томе, као и о мерама за обнову неопходних доза дискреције, разговараће се још дуго, а циљ овог написа је да подсети на феномен којим су се артикли намењени пробранима преобратили у асортиман широке потрошње.

Као никада, или бар не у новије време, светска јавна сцена је „преуређена” сарадњом шест медија, налик на глобално уредништво. Наиме, све вести о „сајбергејту” (названом тако по комбинацији интернетске далекосежности и афере „Вотергејт” која је пре 35 година оборила председника Ричарда Никсона) лансиране су тимским радом: алтернативног „Викиликса” и пет светски утицајних листова: америчког „Њујорк тајмса”, британског „Гардијана”, немачког „Шпигла”, француског „Монда” и шпанског „Паиса”.

Њиховим редакцијама пошло је за руком да у врло деликатном изазову обједине уређивачку политику више него неке друге колеге у једном једином гласилу. Сагласили су се, чак, и да не треба да објаве све чиме располажу. Избрисали су јединствено, уз остало како је прецизирала уредница париског дневника Силви Кауфман, имена и детаље чије би навођење могло да непосредно угрози појединачне или националне безбедности.

Према доступним исказима, цео материјал су доставиле на увид и „прозваном” Стејт департменту, одакле су им стигле назнаке о „неподобности” појединих извештаја, од којих су, по речима шефа њујоршког листа Била Келера, „неке уважене а неке не”.

Документ, произлази, није публикован у целини. Мањак „пикантерија” вероватно је био повод за примедбе да „извештаји махом нуде оно што је и публика већ имала прилике да дозна”. Треба, пак, имати у виду и да шесторка поседује сведочанства која би касније могла да објави и изазове нове буре.

Усталасаност не престаје. Исказује се признање кооперацији „новог” и „старих” медија, уз образложење да листови не би дошли до ексклузиве без интернетских волшебника, нити би „Викиликсов” материјал био довољно уверљив без објављивања у листовима глобалног престижа. „Таква међународна сарадња у ударној сторији је без преседана у модерној историји новинарства”, оцењује вашингтонски „Политико”. И преноси мишљење стручњака да се „у време кад све постаје глобално, па и криминал и мултинационалне компаније, глобализује и истраживачко новинарство”.

Поједини медији су одбили да уђу у поменути аранжман доживљавајући га ка неприхватљиво им одрицање од суверености уређивачке политике. Пет партнера „Викиликса” применило је „аутоцензуру у име одговорности”, замера и барселонска „Вангвардија”.

На недавном међународном скупу у Канади чуо сам страног специјалисту за безбедност како истиче да штампа треба да буде „социјално одговорна”, то јест да не прави „од комарца магарца”. Неки данас пребацују актерима „сајбергејта” да су свој профит претпоставили националној безбедности и да су пласирали информације „које не користе јавности”.

Јавност има право да зна ко и како одлучује у њено име, одговарају заступници потискивања тајни. Некадашњи немачки канцелар Бизмарк је једном приликом оспорио такав шири интерес, рекавши да „грађани желе да једу кобасице, али не знају како да их праве”, цитира шпански политиколог Хосе Игнасио Торебланка и предочава да су „сајбергејтом” грађани „добили прилику да виде како се праве разни (дипломатски) продукти”.

Низ држава имитира Орвеловог Великог брата, стављајући поданике под систематску присмотру, примећују хроничари. Сада се испољава и двосмерност, сугерише чувени италијански писац Умберто Еко у француском „Либерасиону”. Па констатује: „Држава мотри на све грађане, али и сваки грађанин, или бар сваки хакер – самопрокламовани осветник – може да завири у сваку државну тајну.”

На шта ће да изађу повећана мотрења и завиривања? Истрајност те тајне могла би да нас инспирише да се гледамо, једноставније, очи у очи…