Globalno uredništvo

Svetska diplomatija je ovih dana uspela, doduše nevoljno, da prodre u mase. O njoj se priča takoreći u svakom kutku planete, pa čak konkuriše i neprikosnovenim hitovima – „ko s kim”, „ko koga” – u beogradskim kafanama.

Popularnost je doneo specifični „rijaliti šou” u kome je ta ekskluzivna delatnost predstavljena kao „jedna od nas”. U četvrt miliona dokumenata su se našla svedočanstva da i njeni predstavnici često jedno govore a drugo rade, da vole da „ogovaraju”, da im uglađenost u ophođenju prema domaćim kolegama prilično iščezava u službenim beleškama, i da, u najkraćem, potvrđuju krilaticu „Ispod mire, sto đavola vire”. „Vikiliksovo” obelodanjivanje poverljive prepiske američkih diplomatskih predstavnika u inostranstvu i Stejt departmenta izazvalo je žestoke polemike o odnosu državnih tajni i prava javnosti na obaveštenost, kao i o budućnosti međunarodnog opštenja i sigurnosti internetske komunikacije.

O svemu tome, kao i o merama za obnovu neophodnih doza diskrecije, razgovaraće se još dugo, a cilj ovog napisa je da podseti na fenomen kojim su se artikli namenjeni probranima preobratili u asortiman široke potrošnje.

Kao nikada, ili bar ne u novije vreme, svetska javna scena je „preuređena” saradnjom šest medija, nalik na globalno uredništvo. Naime, sve vesti o „sajbergejtu” (nazvanom tako po kombinaciji internetske dalekosežnosti i afere „Votergejt” koja je pre 35 godina oborila predsednika Ričarda Niksona) lansirane su timskim radom: alternativnog „Vikiliksa” i pet svetski uticajnih listova: američkog „Njujork tajmsa”, britanskog „Gardijana”, nemačkog „Špigla”, francuskog „Monda” i španskog „Paisa”.

Njihovim redakcijama pošlo je za rukom da u vrlo delikatnom izazovu objedine uređivačku politiku više nego neke druge kolege u jednom jedinom glasilu. Saglasili su se, čak, i da ne treba da objave sve čime raspolažu. Izbrisali su jedinstveno, uz ostalo kako je precizirala urednica pariskog dnevnika Silvi Kaufman, imena i detalje čije bi navođenje moglo da neposredno ugrozi pojedinačne ili nacionalne bezbednosti.

Prema dostupnim iskazima, ceo materijal su dostavile na uvid i „prozvanom” Stejt departmentu, odakle su im stigle naznake o „nepodobnosti” pojedinih izveštaja, od kojih su, po rečima šefa njujorškog lista Bila Kelera, „neke uvažene a neke ne”.

Dokument, proizlazi, nije publikovan u celini. Manjak „pikanterija” verovatno je bio povod za primedbe da „izveštaji mahom nude ono što je i publika već imala prilike da dozna”. Treba, pak, imati u vidu i da šestorka poseduje svedočanstva koja bi kasnije mogla da objavi i izazove nove bure.

Ustalasanost ne prestaje. Iskazuje se priznanje kooperaciji „novog” i „starih” medija, uz obrazloženje da listovi ne bi došli do ekskluzive bez internetskih volšebnika, niti bi „Vikiliksov” materijal bio dovoljno uverljiv bez objavljivanja u listovima globalnog prestiža. „Takva međunarodna saradnja u udarnoj storiji je bez presedana u modernoj istoriji novinarstva”, ocenjuje vašingtonski „Politiko”. I prenosi mišljenje stručnjaka da se „u vreme kad sve postaje globalno, pa i kriminal i multinacionalne kompanije, globalizuje i istraživačko novinarstvo”.

Pojedini mediji su odbili da uđu u pomenuti aranžman doživljavajući ga ka neprihvatljivo im odricanje od suverenosti uređivačke politike. Pet partnera „Vikiliksa” primenilo je „autocenzuru u ime odgovornosti”, zamera i barselonska „Vangvardija”.

Na nedavnom međunarodnom skupu u Kanadi čuo sam stranog specijalistu za bezbednost kako ističe da štampa treba da bude „socijalno odgovorna”, to jest da ne pravi „od komarca magarca”. Neki danas prebacuju akterima „sajbergejta” da su svoj profit pretpostavili nacionalnoj bezbednosti i da su plasirali informacije „koje ne koriste javnosti”.

Javnost ima pravo da zna ko i kako odlučuje u njeno ime, odgovaraju zastupnici potiskivanja tajni. Nekadašnji nemački kancelar Bizmark je jednom prilikom osporio takav širi interes, rekavši da „građani žele da jedu kobasice, ali ne znaju kako da ih prave”, citira španski politikolog Hose Ignasio Toreblanka i predočava da su „sajbergejtom” građani „dobili priliku da vide kako se prave razni (diplomatski) produkti”.

Niz država imitira Orvelovog Velikog brata, stavljajući podanike pod sistematsku prismotru, primećuju hroničari. Sada se ispoljava i dvosmernost, sugeriše čuveni italijanski pisac Umberto Eko u francuskom „Liberasionu”. Pa konstatuje: „Država motri na sve građane, ali i svaki građanin, ili bar svaki haker – samoproklamovani osvetnik – može da zaviri u svaku državnu tajnu.”

Na šta će da izađu povećana motrenja i zavirivanja? Istrajnost te tajne mogla bi da nas inspiriše da se gledamo, jednostavnije, oči u oči…