Породични тенис

„Моје мишљење је да сви играчи када кажу да су дошли на Олимпијске игре да би играли за своју земљу, дубоко у себи не мисле тако. Зашто сам ја дошао у Пекинг? Прво, да бих играо и освојио медаљу и да бих био поносан на Јанка Типсаревића који је крваво радио и тренирао као пас и заслужио да буде овде. Друго, играм пре и за моју породицу и за људе који су ми помогли, него за своју земљу. Зато што ми мој тим људи помаже да будем најбољи што могу. И онда, на трећем месту, долази земља. Далеко од тога да нисам патриота. Увек кад победим подигнем три прста.”

Ово нам је пре две године, после првог кола ОИ у Пекингу, рекао Јанко Типсаревић, један од четворице наших тенисера који су протеклог викенда освојили Дејвис куп. Они који Типсаревићa не познају питаће да ли је могуће да неко прича тако о томе шта осећа према репрезентацији. Међутим, он је можда своје најбоље партије пружио у државном тиму, за неупоредиво мање награде од оних које следују на великим турнирима.

Нешто слично је својевремено рекао и кошаркашки тренер Желимир Обрадовић, док је био селектор, с тим што кошарка много више дугује држави него тенис који је, поготово код нас, породични спорт. Тенис, можда као ниједан други спорт, има ту моћ да вине једну породицу у висине, али и да је потпуно уништи. Неки су све што имају стављали на коцку да би им дете било као Сампрас, а ретки су постигли пола од тога. Није тајна и да су Ђоковићи били дебело загазили у минус тврдоглаво верујући у успех свога Новака и да су их милиметри делили од, такорећи, породичне катастрофе. Међутим, Новак је у минут до дванаест почео да враћа уложено и данас је главни стуб породице.

Зашто све ово наводимо? Зато што за тријумф наших тенисера може пре да се каже да је то породични успех него државни. А видели смо да је у „Београдској арени” била цела држава и да је управо тенис њен најбољи амбасадор последњих година. Није нам намера да критикујемо државу што није више пажње посветила „белом спорту”, јер знамо да је последњих година имала преча посла, али било би штета да од њега нема и неку већу финансијску корист, да не рачунамо приход од око 1.500 француских туриста. А то није могуће без стратешког улагања.

Изградња националног тениског центра, за који смо се управо на овом ступцу залагали пре неколико година, а о којем се сада опет прича, могао би да буде пун погодак, али и тотални промашај. У праву су они који се питају да ли један такав храм треба да се гради из џепова пореских обвезника, али треба и да знају да ако се уложи напор да то буде, у сваком погледу, најбоља тениска академија на Балкану, онда би и држава свакако профитирала, јер би она сходно договору дала објекат на управљање Тениском савезу Србије (ТСС).