Време завера

Ко је пратио коментаре српске јавности о афери „Викиликс” могао је да научи понешто не само о америчкој дипломатији него и српском јавном мњењу. Док су медији највећим делом о афери извештавали као о ономе што она јесте – о објављивању поверљивих депеша америчке дипломатије мимо воље америчке владе – немали број читалаца је инсистирао да је, напротив, „Викиликс” део брижљиво испланиране акције америчке администрације. Другим речима, у питању је још једна завера.

Први и очигледан узрок овако искривљеног виђења ствари је бомбардовање Србије. Од кад су САД стале на страну Албанаца у вези са Косовом, јавно мњење у Србији је склоно да поверује у било шта, укључујући и многе контрадикторности, које приказују САД у негативном светлу. Пошто су откривене тајне на „Викиликсу” у том смислу засад у највећој мери разочарале, закључак је да је цео процес брижљиво монтиран, ваљда од стране истих оних који су захтевали хапшење Асанжа и мењање процедуре чувања података.

Али склоност заверама се не односи само на САД. Многе теоретичаре завере више брину Ротшилди, Сорос, илуминати, Билдерберг група, америчке федералне резерве и слични тобожњи господари модерног света. На страницама српске штампе (пре свега у коментарима читалаца) може да се прочита не само да су Американци намонтирали да су били на Месецу и сами изазвали терористичке нападе 11. септембра, већ да су наводно веома тајне али опет српским читаоцима (иначе огорченим због „медијске блокаде” у којој се налазе) добро познате групе намерно организовале последњу берзанску кризу, јапанску стагнацију, проблеме у еврозони, а на врхунцу бизарности, чак и земљотрес на Хаитију.

Ради се о томе да српска јавност хронично прецењује способност утицајних појединаца да управљају светским догађајима, и паралелно са тим, игнорише важност свакодневних избора и навика „малих” људи по судбину заједнице. А све то има далекосежније последице од заблуда у вези са конкретним историјским догађајима.

Основна последица је занемаривање индивидуалне одговорности, тј. последица сопственог понашања. За сваки друштвени проблем, стваран или умишљен, од популарности „Фарме” и свађа у СПЦ до одлива мозгова и ниског наталитета, „крив” је неко други – корумпирани политичари, свемоћне стране силе – свакако не појединци који праве конкретне животне изборе. За деведесете су криви Милошевић и стране силе; за период после Милошевића, Коштуница, Тадић и, наравно, стране силе. У реалности, већина контрапродуктивних потеза повучених у последње две деценије је уживала већинску подршку народа. Чак је и омражено присуство страних сила у доброј мери нужна последица попуњавања јаза између реалних финансијских могућности и очекиваног животног стандарда.

Повезано са тим је стално тражење спасилаца и, као последица, падање у замке демагога. Политичари су без сумње једна од најнепопуларнијих група у Србији, али то уопште не умањује народну веру да, само кад би се на власти нашли прави људи којима је искрено стало до добробити народа, могућа су чуда. Премиса је да човек које је богат или има политичку моћ, може драматично да промени друштво и обезбеди економски просперитет огромном броју људи. Основни проблем се види у томе што богатство и моћ никако да се нађу у правим рукама, а не то што су такве трансформације немогуће, тј. не зависе од воље било ког појединца, ма како моћан он изгледао.

Још једна последица је прилично фасцинантна, али у суштини нездрава – опсесија спољном политиком. Пошто се најутицајнији појединци налазе ван Србије, грађани у нереалној мери траже узроке и решења својих проблема ван њених граница. За то не треба кривити странке, јер оне у највећој мери рефлектују преокупације бирачког тела: ко о чему, Срби о међународној политици. Велики број грађана, који упркос губитку толиких ратова и територија, за себе очито мисли да има фантастичан увид у геостратешка дешавања, верује у европског Деда-Мраза и/или тајна удружења које филигрански прецизним манипулацијама спречавају да невиђени потенцијал српског народа дође до изражаја. Наизглед парадоксално, све то непрекидно бистрење светских дешавања као резултат није дало дубље разумевање међународних односа већ, у највећем броју случајева, контрадикторну смесу наивних идеализација и бизарних заблуда.

Проблем са теоријама завере није првенствено у погрешним или непотпуним информацијама о конкретним догађајима, мада је то увек нужно случај, већ у изопаченом виђењу начина на који људске заједнице функционишу и, као нужној последици, тешкоћама у прилагођавању реалности.

доктор психологије