Друга линија одбране

Већина oвих општина је у брдско-планинским или пограничним подручјима, у којима је због дугогодишњих миграција на релацији периферија–центар, село–град, висија–низија, дошло до депопулације и демографског старења.

Са ових територија исељавало се радно способно становништво, које је истовремено и становништво у репродуктивном добу. Пресељењем, оно је на нове просторе пренело и своје будуће бракове и потомство, симболично речено – своју „демографску будућност”.

Прве послератне миграције су биле из села у општинске центре или у најближе градове, док у новијем периоду, због централизованог развоја Србије, бележимо исељавање из мањих градова у веће центре, посебно у Београд. Не само да су испражњена сеоска насеља ових општина већ се нарушавају демографски потенцијали урбаних центара.

Размишљања о ревитализацији села у овим периферним подручјима и демографском препороду углавном су нереална. Да би се повећао број становника потребно је или повећати фертилитет или та насеља населити. Међутим, случајеви досељавања могу бити само спорадични, али не и статистички релевантни. Емиграцијом са тих простора и демографским старењем крајње је редукован број жена способних за рађање.

На пример, у општини Црна Трава, према проценама за 2008. годину, фертилни контигент (жене од 15 до 49 година) чинило је 206 жена, за 160 мање него на попису 2002, док је 1981. тај контингент на истој територији био седам пута већи – 1.486 жена. Бројне су општине које су у истом двадесетогодишњем периоду преполовиле број жена у репродуктивном периоду: општина Гаџин Хан са 3.316 на 1.276, Босилеград са 3.157 на 1.650, Трговиште са 2.122 на 1.120. Осим тога, фертилни контингент стари, због чега се постепено повећава удео жена које су при крају фертилног периода, док је оних у оптималним годинама за репродукцију све мање.

Чак и ако хоћете у тим општинама да подстакнете рађање, посебно у појединим насељима, поставља се питање – ко ће да рађа? У условима смањених репродуктивних норми већи број жена способних за рађање и њихова репродуктивна активност су предуслов за бројнију генерацију потомака. За просту репродукцију становништва потребно је да жене у просеку роде 2,1 дете.

У Србији је та стопа 1,4 тј. за трећину мања од потребне, а републички минимум је у општини Кучево где жене у просеку рађају мање од једног детета, тачније 0,96. Ако узмемо у обзир да недовољна репродукција одликује Србију већ пола века, тешко је бити оптимиста и очекивати велике ефекте популационих мера, а поготово у неразвијеним и сиромашним општинама.

Од чега кренути у покушају да се заставе ови процеси? Неке од тих процеса немогуће је зауставити, jер поједина насеља су потпуно испражњена. У 22 села општине Димитровград нема ниједног становника млађег од 20 година а у општинама Бабушница, Гаџин Хан и Црна Трава у више од 35 одсто домаћинстава сви чланови су старији од 65 година. Због старења становништва морталитет ће се повећати.

Лепа природа није довољан стимуланс за повратак становништва. Решавање демографских питања су интегрални део решавања питања равномерног регионалног развоја и децентрализације. У противном, имаћемо опустеле крајеве и концентрацију становништва и већине ресурса у Београду.

А то за развој једне земље није довољно. Сад се треба окренути ,,другој линији одбране” – задржати младо и релативно младо становништво у градићима и градовима ових слабије развијених подручја. Иако је негативан природни прираштај карактеристичан за велики број градских насеља, мали и средњи градови у Србији као дугогодишњи носиоци репродукције, још увек располажу демографским потенцијалима неопходним за опоравак.

Треба створити услове како би се у њима зауставила емиграција, сачували репродуктивни и радни потенцијали, а ови центри једног дана, евентуално, иницирали развој околног демографски депресивног простора. Акцијама морају да претходе истраживања на нивоу сваке општине и њених насеља да би се уочиле специфичности локалних средина и утврдили приоритети. У то се мора укључити локална самоуправа, која надоградњом државних мера мора створити оптимистичку популациону климу.

И то, уз помоћ професионалних демографа. Дошло је време када је свакој општини неопходан бар један демограф, јер се витална питања не могу решавати ни успут, ни спорадично, ни нестручно.

*Професорка на Географском факултету БУ