Два шкотска магарца

Од нашег специјалног извештача

Солун – Општа оцена: главни такмичарски програм 51. Солунског фестивала, далеко је бољи и узбудљивији него у многим од претходних фестивалских издања.

Од шеснаест такмичарских филмова (први или други филм аутора), мали је број оних који заслужују лошије оцене. Међу такве се могу убројати, рецимо, грчки филм „Атемберг” Атине Рејчел Цангари, већ награђен у Венецији, због своје претенциозности, стилског дисбаланса и форме, која није одмакла даље од студентске вежбе, канадски психолошки трилер „Џо за Џонатана” Максима Жироа, као и акциони кримић „Краљевство животиња” аустралијског дебитанта Дејвида Мичода, који су бледе копије по жанру сличних америчких филмова.

Већ на самом фестивалском почетку виђен је изврстан британско-дански филм „Магарци” Моргана Мекинона, шармантна драма ситуације са елементима пријатног, иако горког хумора. Мекинон плете причу око два шкотска пензионера и њиховог пријатељства, отуђења од породице и потомака, суочавања са болешћу, животним промашајима, али и животним истинама и лажима које су од њих начиниле два „најобичнија матора магарца”.

 Симпатије публике и критике освојио је и румунско-француски филм „Сутра” Маријана Крисана, љупка егзистенцијалистичка драма о два човека који не говоре истим језиком (имигрантска прича), али остварују искрену и дубоку комуникацију, јер и један и други говоре језиком наде.

Високе оцене, пре свега за високу естетизованост, а потом и за минималистичку, дирљиву причу о девојчици жељној своје мајке, завређује и дебитантски турски филм „Зефир” Белме Баш. За њим не заостају ни француски „Слатко зло” Оливијеа Кусемака (малена глумица Анаис Демустијер је у Карловим Варима освојила награду за најбољу женску улогу), нити „Ератум” пољског редитеља Марека Лечког, фина и дубока драма о сазревању и односу сина и остарелог оца.

О квалитетима италијанског филма „Четири лица” Микеланђела Фрамантина, оригиналној причи о протоку времена у микрокосмосу наших малих живота, већ је било речи на страницама нашег листа, јер је он био један од победника фестивала у Мотовуну ове године. Овом приликом може само да се дода да је и у Солуну добио високе оцене.

Према гласовима публике који се свакодневно објављују у фестивалском билтену, високо се котира и норвешки дебитантски филм „Лимбо” Марије Сједал, снимљен у Тринидаду, у миљеу омање колоније белих, пословних људи и њихових доконих и несрећних жена (период седамдесетих). Централна личност ове занимљиве филмске приче је тридесетогодишња Соња, мајка двоје мале деце и супруга неверног мужа инжењера (изврсна улога Лине Верндал), која се суочава са самом собом у непознатом окружењу, у којем јој је намењена улога да не ради ништа и да само буде украс своме мужу на досадним пословним пријемима. Филм Сједалове ставља под сумњу могућност искрених међуљудских односа и отвара тему моралне дезинтеграције. Глумци, укључујући двоје деце, обавили су изврстан посао, а осим Верндалове издвајају се и шведска дива Лена Ендре, као и Хенрик Рафелсен и Брајан Браун.

До краја фестивала, у такмичарском програму биће представљени још и румунско-аустријски филм „Заобилазница”, египатски „Микрофон” и ирачки филм „Манду”.