На почетку беше Гипс са крутим зглобом

Новак Ђоковић је био предодређен за тениског аса највише класе. Његов ванредни дар дотакнут је прстом судбине већ у повоју, а однегован је рукама мајстора за брушење талената. О телефонском разговору Јелене Генчић и Николе Пилића о детету које сања светску славу и посвећује јој се запањујућом зрелошћу испредена је прича у којој се Ђоковићев занос судбински преплео с пријатељством две легенде.

У овим данима опијености тријумфом у Дејвисовом купу враћамо јој се с посебним сентиментом. С њом је почела нераскидива веза између учитеља с врхунским ауторитетом и ученика какав се ретко рађа. После десет година од како је Генчићева указала Пилићу каквог би драгуља да му преда, путеви једног и другог су се састали на тениском Монт Евересту.

Један од најбољих тенисера данашњице и тренер кога су с правом назвали Мистер Дејвис куп, јер где је он, ту је чувена „салатара”, вероватно више неће бити у прилици да сарађују непосредно. Неко њихово међусобно дивљење и поштовање остаје као печат на деценију иза њих.

Одлазећи саветник нашег селектора, невидљива рука тријумфа Србије, већ на почетку нам је испричао да му је дан раније свраћао драги гост. Ђоковић је у Минхену закаснио на авион за Ницу и даље за Монте Карло. Сео је у такси и кренуо да прекрати време тамо где му је у дечачким данима била друга кућа. Пошао је на место где је његова шампионска каријера пустила жиле. Пошао је код пријатеља.

Како је изгледао први сусрет с Ђоковићем?

Генчићева, дивна особа, с којом сам био у добрим односима и у оним југословенским данима, позвала ме је и казала: „Имам једног малог. Изузетно је талентован. Направила сам од њега оно што сам сматрала да могу. Више није у мојој сфери. Сада би требало да дође код тебе”. Рекао сам јој да га пошаље, да видим ко је-шта је. Дошао је с непуних 13 година, негде у пролеће (Ђоковић рођен 22. маја 1987 – прим. аут). Довео га је стриц Горан, рођени брат његовог оца. Стигли су у академију рано ујутро, чак пре мене, а ја долазим око 8,30 ч. Не знам како су ушли. Чекали су ме у полумраку. Ни светла још нису била упаљена. У Минхену је тих дана било хладно, а у Београду је изгледа отоплило. Сећам се да му је моја жена одмах пронашла неку „Пумину” јакну да се згреје, јер је био лаганије обучен.

Како је примио то што се тако рано одвојио од куће?

Био је изузетно везан за породицу, али и неочекивано снажан да преброди носталгију. Често је телефонирао својима. Знао сам да ни њима није лако. Имали су неки ресторан на Копаонику који је радио зими. Готово сву зараду су слали на њега. Имао сам разумевање за то. Ипак је био дете. Моја жена му је много помогла да лакше поднесе чежњу за најближима. Заволела га је на први поглед. Видела је да је изузетно паметан и то јој се допало. И на мене је оставио јак утисак што је умео фино да се изрази, да добро срочи мисли. Знао је да разлучи шта вреди, а шта не вреди. Шта је црно, а шта бело. Био је тада, што се каже, зрео за своје године. С обзиром да је морао да напусти редовно школовање, онда је то природни дар, изузетно важан за спортисту.

Ваша супруга Мија, Новосађанка, као да је друга мајка полазницима школе?

Заиста га и јесте прихватила као сина. Између њих двоје је настао, да тако кажем, српски спој. Сваки дан га је звала да поседи код нас пре него што се врати у интернат, у своју собу, да разговара с њом, да осети мајчинску топлину која је веома важна у тим младим годинама. Дала му је подршку да издржи далеко од куће. Ја имам мање осећаја за то. Тренер сам и никада нисам испољавао симпатије, јер ту има и много друге деце. Сматрам да је тако педагошки исправно. Мојој жени се свидео и његов став. Сећам се јако добро. Заказали смо тренинг у два по подне. Нас двоје пијемо кафу, а он двадесет минута раније креће на терен, спремљен под конац. Пита га Мија: „Где идеш, Новаче?”. „Идем да се загрејем”, одговара јој. „То ти је важно?”, уследило је још једно њено питање са зрном провокације. „Нећу ја моју каријеру да ризикујем”, рече јој хладан као лед и настави куда је пошао. Невероватно за тринаестогодишњака. Једном се тако занео у причу како му муке задаје неки Пароци из Новог Сада (Филип Пароци – прим. аут). Описивао је детаљно сваки поен, као одрасли људи којима је спорт под кожом. Моја жена се окреће мени и вели: „Слушај, Никола, овај већ прича исто као ти”.

Иако жељан да упије сваку тајну „белог спорта”, био је дете без близине најрођенијих. Да ли се некада заплакао?

Ја га нисам видео.

На шта сте посебно обратили пажњу тренирајући с њим?

Прво, био је изузетно вредан и посвећен зацртаном циљу. Већ тада је поседовао неку харизму. Уживање је било да се ради с њим. Брзо је схватао шта му се говори. Видело му се то у очима. Није морало да му се понавља хиљаду пута, али је прихватао да нешто мора да понови 20.000 пута да би одиграо пристојно. Посебну пажњу смо посветили сервису. Усадио сам му навику како да сервира, јер није имао зглоб какав треба да буде за то. Прве године сам га због крутог зглоба звао Гипс, а од зглоба креће и техника сервиса и његова брзина. Није му сметао тај надимак. Намерно сам га провоцирао њиме, јер сам видео да га то мотивише да поправља сервис. Тренер мора да буде лукав у том смислу. Често и ђоном да удари, али тако треба да се поступа само с паметним људима. С глупима је контрапродуктивно.

Како је сарадња текла даље?

Било је очигледно да се у мојој школи кове шампион. Сваких шест месеци се видео велики напредак у његовом развоју. Био ми је приоритет и када је, годину после њега, стигао Летонац Гулбис. Ђоковић је мој 39. ученик који је ушао међу сто најбољих на светској листи, а Гулбис је био следећи. То је сатисфакција за незахвалан посао у коме се много даје, а мало добија. Рад с Ђоковићем ми је био велико надахнуће, јер је био свестан шта му дајем у тим његовим годинама. И то је трајало. Одлазио је кући и враћао се у Минхен. С 15 и по година освојио је појединачно европско првенство за узраст до 16. Средио сам да игра на неколико јуниорских турнира. Уочио сам да уме да се носи с теретом притиска.

Ближиле су се професионалне воде?

Дошао је његов отац 2002. и питао ме да га води на значајне јуниорске турнире у Америци. Још из времена Боре Јовановића и мог знам да одлазак тамо није погодан за тенисере. Друкчији су услови, друкчије су и лоптице, другачија клима... Али, хајде. Изгубио је у првом колу на „Едију Херу”. Додуше, прошао је три кола у предтакмичењу. Одмах следеће недеље преко квалификација је тријумфовао на Принс купу, а преко квалификација је догурао до трећег кола на Оранж боулу, незваничном светском првенству за јуниоре. Изгубио је са 7:5 у трећем сету од Багдатиса, тада најбољег јуниора на свету.

Због Ђоковића, који је почео да куца на врата професионалног тениса, после дуго времена сте поново дошли у Београд?

Нисам имао разлог да пре тога долазим у Београд. Ту најмање мислим на политику. Позвао сам Душана Орландића, и онда главног оперативца у савезу. Рекао сам му да имам једног малог Србина, изузетно талентованог, и да би зато било добро да му се за серију фјучерса у Србији додели онај посебан позив, пошто још није имао пласман на светској листи. Орландић је то схватио озбиљно чим ја лобирам за некога. На првом турниру, на Ђукићевим теренима, изгубио је одмах од 11 година старијег Италијана, али је добио први сет са 6:4, а у другом је поклекао у тај-бреку са 9:7. Све је био гануо његов пораз на прагу победе, само мене није. Знао сам да игра добро и био сам задовољан. Већ ускоро победио је на Дрилу и играо у полуфиналу. Освојио је прве бодове за листу и ту је практично почела његова каријера. Тек је закорачио у 17 годину.

----------------------------------------------

Џајић заслужи „седмицу” чим изађе на терен

Никола Пилић (71) не заборавља да је „Политика” с великом пажњом пратила његове играчке дане. Сигуран је, каже, да ће овај разговор с њим да допре до Ђоковића.

Кад је свратио код мене после пропуштеног лета у Минхену, поменуо сам му, онако у пролазу, да имам заказани интервју у којем ћу да говорим о нашој дугогодишњој сарадњи. Он добро зна шта је „Политика”. Ваш лист има дугу традицију. У моје играчко доба се знало: кад кажем новине, мислим „Политика”. Били су то пријатни разговори са Зораном Поповићем, који је пратио моју каријеру. Сећам се да је и Љубиша Вукадиновић једном направио интервју са мном у сплитском хотелу „Парк”. Он је био „звездаш”, а ја ценим кад се новинар не скрива него отворено каже за кога навија. Ја сам, наравно, био „хајдуковац”. И док смо тако причали о фудбалу, о сјајним дуелима Хајдука и Звезде, каже ми Вукадиновић: „Слушајте, Пилићу, кад Џајић изађе на терен, одмах је у мојој бележници заслужио оцену седам”. Рекао сам му да се потпуно слажем с њим. Класа је класа, а раја то може да поштује или да не поштује.