Na početku beše Gips sa krutim zglobom

Novak Đoković je bio predodređen za teniskog asa najviše klase. Njegov vanredni dar dotaknut je prstom sudbine već u povoju, a odnegovan je rukama majstora za brušenje talenata. O telefonskom razgovoru Jelene Genčić i Nikole Pilića o detetu koje sanja svetsku slavu i posvećuje joj se zapanjujućom zrelošću ispredena je priča u kojoj se Đokovićev zanos sudbinski prepleo s prijateljstvom dve legende.

U ovim danima opijenosti trijumfom u Dejvisovom kupu vraćamo joj se s posebnim sentimentom. S njom je počela neraskidiva veza između učitelja s vrhunskim autoritetom i učenika kakav se retko rađa. Posle deset godina od kako je Genčićeva ukazala Piliću kakvog bi dragulja da mu preda, putevi jednog i drugog su se sastali na teniskom Mont Everestu.

Jedan od najboljih tenisera današnjice i trener koga su s pravom nazvali Mister Dejvis kup, jer gde je on, tu je čuvena „salatara”, verovatno više neće biti u prilici da sarađuju neposredno. Neko njihovo međusobno divljenje i poštovanje ostaje kao pečat na deceniju iza njih.

Odlazeći savetnik našeg selektora, nevidljiva ruka trijumfa Srbije, već na početku nam je ispričao da mu je dan ranije svraćao dragi gost. Đoković je u Minhenu zakasnio na avion za Nicu i dalje za Monte Karlo. Seo je u taksi i krenuo da prekrati vreme tamo gde mu je u dečačkim danima bila druga kuća. Pošao je na mesto gde je njegova šampionska karijera pustila žile. Pošao je kod prijatelja.

Kako je izgledao prvi susret s Đokovićem?

Genčićeva, divna osoba, s kojom sam bio u dobrim odnosima i u onim jugoslovenskim danima, pozvala me je i kazala: „Imam jednog malog. Izuzetno je talentovan. Napravila sam od njega ono što sam smatrala da mogu. Više nije u mojoj sferi. Sada bi trebalo da dođe kod tebe”. Rekao sam joj da ga pošalje, da vidim ko je-šta je. Došao je s nepunih 13 godina, negde u proleće (Đoković rođen 22. maja 1987 – prim. aut). Doveo ga je stric Goran, rođeni brat njegovog oca. Stigli su u akademiju rano ujutro, čak pre mene, a ja dolazim oko 8,30 č. Ne znam kako su ušli. Čekali su me u polumraku. Ni svetla još nisu bila upaljena. U Minhenu je tih dana bilo hladno, a u Beogradu je izgleda otoplilo. Sećam se da mu je moja žena odmah pronašla neku „Puminu” jaknu da se zgreje, jer je bio laganije obučen.

Kako je primio to što se tako rano odvojio od kuće?

Bio je izuzetno vezan za porodicu, ali i neočekivano snažan da prebrodi nostalgiju. Često je telefonirao svojima. Znao sam da ni njima nije lako. Imali su neki restoran na Kopaoniku koji je radio zimi. Gotovo svu zaradu su slali na njega. Imao sam razumevanje za to. Ipak je bio dete. Moja žena mu je mnogo pomogla da lakše podnese čežnju za najbližima. Zavolela ga je na prvi pogled. Videla je da je izuzetno pametan i to joj se dopalo. I na mene je ostavio jak utisak što je umeo fino da se izrazi, da dobro sroči misli. Znao je da razluči šta vredi, a šta ne vredi. Šta je crno, a šta belo. Bio je tada, što se kaže, zreo za svoje godine. S obzirom da je morao da napusti redovno školovanje, onda je to prirodni dar, izuzetno važan za sportistu.

Vaša supruga Mija, Novosađanka, kao da je druga majka polaznicima škole?

Zaista ga i jeste prihvatila kao sina. Između njih dvoje je nastao, da tako kažem, srpski spoj. Svaki dan ga je zvala da posedi kod nas pre nego što se vrati u internat, u svoju sobu, da razgovara s njom, da oseti majčinsku toplinu koja je veoma važna u tim mladim godinama. Dala mu je podršku da izdrži daleko od kuće. Ja imam manje osećaja za to. Trener sam i nikada nisam ispoljavao simpatije, jer tu ima i mnogo druge dece. Smatram da je tako pedagoški ispravno. Mojoj ženi se svideo i njegov stav. Sećam se jako dobro. Zakazali smo trening u dva po podne. Nas dvoje pijemo kafu, a on dvadeset minuta ranije kreće na teren, spremljen pod konac. Pita ga Mija: „Gde ideš, Novače?”. „Idem da se zagrejem”, odgovara joj. „To ti je važno?”, usledilo je još jedno njeno pitanje sa zrnom provokacije. „Neću ja moju karijeru da rizikujem”, reče joj hladan kao led i nastavi kuda je pošao. Neverovatno za trinaestogodišnjaka. Jednom se tako zaneo u priču kako mu muke zadaje neki Paroci iz Novog Sada (Filip Paroci – prim. aut). Opisivao je detaljno svaki poen, kao odrasli ljudi kojima je sport pod kožom. Moja žena se okreće meni i veli: „Slušaj, Nikola, ovaj već priča isto kao ti”.

Iako željan da upije svaku tajnu „belog sporta”, bio je dete bez blizine najrođenijih. Da li se nekada zaplakao?

Ja ga nisam video.

Na šta ste posebno obratili pažnju trenirajući s njim?

Prvo, bio je izuzetno vredan i posvećen zacrtanom cilju. Već tada je posedovao neku harizmu. Uživanje je bilo da se radi s njim. Brzo je shvatao šta mu se govori. Videlo mu se to u očima. Nije moralo da mu se ponavlja hiljadu puta, ali je prihvatao da nešto mora da ponovi 20.000 puta da bi odigrao pristojno. Posebnu pažnju smo posvetili servisu. Usadio sam mu naviku kako da servira, jer nije imao zglob kakav treba da bude za to. Prve godine sam ga zbog krutog zgloba zvao Gips, a od zgloba kreće i tehnika servisa i njegova brzina. Nije mu smetao taj nadimak. Namerno sam ga provocirao njime, jer sam video da ga to motiviše da popravlja servis. Trener mora da bude lukav u tom smislu. Često i đonom da udari, ali tako treba da se postupa samo s pametnim ljudima. S glupima je kontraproduktivno.

Kako je saradnja tekla dalje?

Bilo je očigledno da se u mojoj školi kove šampion. Svakih šest meseci se video veliki napredak u njegovom razvoju. Bio mi je prioritet i kada je, godinu posle njega, stigao Letonac Gulbis. Đoković je moj 39. učenik koji je ušao među sto najboljih na svetskoj listi, a Gulbis je bio sledeći. To je satisfakcija za nezahvalan posao u kome se mnogo daje, a malo dobija. Rad s Đokovićem mi je bio veliko nadahnuće, jer je bio svestan šta mu dajem u tim njegovim godinama. I to je trajalo. Odlazio je kući i vraćao se u Minhen. S 15 i po godina osvojio je pojedinačno evropsko prvenstvo za uzrast do 16. Sredio sam da igra na nekoliko juniorskih turnira. Uočio sam da ume da se nosi s teretom pritiska.

Bližile su se profesionalne vode?

Došao je njegov otac 2002. i pitao me da ga vodi na značajne juniorske turnire u Americi. Još iz vremena Bore Jovanovića i mog znam da odlazak tamo nije pogodan za tenisere. Drukčiji su uslovi, drukčije su i loptice, drugačija klima... Ali, hajde. Izgubio je u prvom kolu na „Ediju Heru”. Doduše, prošao je tri kola u predtakmičenju. Odmah sledeće nedelje preko kvalifikacija je trijumfovao na Prins kupu, a preko kvalifikacija je dogurao do trećeg kola na Oranž boulu, nezvaničnom svetskom prvenstvu za juniore. Izgubio je sa 7:5 u trećem setu od Bagdatisa, tada najboljeg juniora na svetu.

Zbog Đokovića, koji je počeo da kuca na vrata profesionalnog tenisa, posle dugo vremena ste ponovo došli u Beograd?

Nisam imao razlog da pre toga dolazim u Beograd. Tu najmanje mislim na politiku. Pozvao sam Dušana Orlandića, i onda glavnog operativca u savezu. Rekao sam mu da imam jednog malog Srbina, izuzetno talentovanog, i da bi zato bilo dobro da mu se za seriju fjučersa u Srbiji dodeli onaj poseban poziv, pošto još nije imao plasman na svetskoj listi. Orlandić je to shvatio ozbiljno čim ja lobiram za nekoga. Na prvom turniru, na Đukićevim terenima, izgubio je odmah od 11 godina starijeg Italijana, ali je dobio prvi set sa 6:4, a u drugom je poklekao u taj-breku sa 9:7. Sve je bio ganuo njegov poraz na pragu pobede, samo mene nije. Znao sam da igra dobro i bio sam zadovoljan. Već uskoro pobedio je na Drilu i igrao u polufinalu. Osvojio je prve bodove za listu i tu je praktično počela njegova karijera. Tek je zakoračio u 17 godinu.

----------------------------------------------

Džajić zasluži „sedmicu” čim izađe na teren

Nikola Pilić (71) ne zaboravlja da je „Politika” s velikom pažnjom pratila njegove igračke dane. Siguran je, kaže, da će ovaj razgovor s njim da dopre do Đokovića.

Kad je svratio kod mene posle propuštenog leta u Minhenu, pomenuo sam mu, onako u prolazu, da imam zakazani intervju u kojem ću da govorim o našoj dugogodišnjoj saradnji. On dobro zna šta je „Politika”. Vaš list ima dugu tradiciju. U moje igračko doba se znalo: kad kažem novine, mislim „Politika”. Bili su to prijatni razgovori sa Zoranom Popovićem, koji je pratio moju karijeru. Sećam se da je i Ljubiša Vukadinović jednom napravio intervju sa mnom u splitskom hotelu „Park”. On je bio „zvezdaš”, a ja cenim kad se novinar ne skriva nego otvoreno kaže za koga navija. Ja sam, naravno, bio „hajdukovac”. I dok smo tako pričali o fudbalu, o sjajnim duelima Hajduka i Zvezde, kaže mi Vukadinović: „Slušajte, Piliću, kad Džajić izađe na teren, odmah je u mojoj beležnici zaslužio ocenu sedam”. Rekao sam mu da se potpuno slažem s njim. Klasa je klasa, a raja to može da poštuje ili da ne poštuje.