Хамлет са Цветног трга

Са седамнаест година, пре исто толико времена, из родне Лознице, дошао је на студије у Београд. Испрва му је изгледао огроман. Све масивно, некако неухватљиво, из угла голобрадог младића, готово несавладиво. Изазов и опомена. Требало му је две године да се навикне, прихвати га као свог. За то време, оштроумни, интелигентни, до крајњих граница танан и сензибилан, по многима један од најбољих Хамлета нашег доба, бежао је назад кући.

Напустити главни град или остати – била је готово шекспировска дилема којом се носио Драган Мићановић. Испало је да драмски уметник, чије стваралаштво у лику Хамлета, Порције, Тесле остаје вреднo памћења, убрзо прихвата реалност клизавог велеградског тла. Заволео је Београд. Његова позоришта, људе, дочекане зоре, увек кратке београдске ноћи. Господске кафане и скривене бирцузе, кошаркашке терене...

Још као студент Факултета драмских уметности почео је да открива различите призоре. Да се среће са контрастима деведесетих. Кренуо је од насеља Браће Јерковић, био на Миљаковцу, Црвеном крсту, најдуже у новобеоградским блоковима.

Међутим, глумац несвакидашње, аристократске појаве, дубоке промишљености, финог и одмереног понашања каже да се не везује за улице. Имена им не памти. У Лозници никада није памтио улице. У Лондону, где је живео такође. Исто је и у Београду. Он се налази са људима, пријатељима, а не улицама.

Али, једна завређује посебан осврт.

– Одувек сам волео Улицу Светозара Марковића. Ту је "Мањеж",  кафана из студентских дана. На углу блиста новоизграђено здање Југословенског драмског позоришта. Парк испред мени је посебно значајан. Горњим делом она излази на Булевар, на ресторан "Мадеру". Пратећи њену путању, може се рећи да належе, додирује Улицу краља Милана, улицу често мењаног имена. На том месту среће се и са храмом позоришне уметности. Улива се доле у Немањиној, улици српског династичког прволика, која  успешно одолева свим политичким и идеолошким насртајима времена. На тај начин повезује три важне тачке у овом граду. Колико ми је познато, у њој се налазе Трећа гимназија, Француска школа. То је једна међу првим улицама које сам упознао када сам дошао. Сасвим сигурно њоме сам најчешће пролазио. И данас често идем том путањом – наводи глумац који је пре неколико дана на Битефу имао премијеру представе "Циркус историје". По његовом схватању, Београд никад није био динамичнији.

–  Деведесетих је имао стрмоглави пад. Сада је почео полако да се буди, добија на својој лепоти. Међутим, поредити га, рецимо, са Лондоном је немогуће. Из неколико разлога. Пре свега, архитектонских. Као и из угла менталитета људи. Та шароликост обичаја, традиција, култура је нешто што недостаје Београду. Да се његови становници навикавају да постоје и другачији људи. Да их не одбацујемо, већ да од њих учимо и њих учимо – каже Мићановић.

Он апострофира неке примедбе у раду градских власти.

– То је толико очигледно. Проблем нехигијенских насеља дуго траје и дуго се не решава. То је моја највећа замерка. Сви покушаји да се нешто уради безуспешно падају у воду. Никако да се донесе трајно решење за те наше суграђане. То је веома ружно. Волео бих да се тај проблем једном реши, то би требало да буде приоритет градских органа – наглашава Мићановић који станује у Новом Београду.

За уметника чија је каријера од почетка обележена класичним, драмским текстовима реч је о посебном граду са јасном визијом. Он се придружује и разговорима о изградњи нове Опере.

–  Нови Београд се развија фантастичном брзином, док стари део постаје претесан. Када се говори о изградњи Опере у Новом Београду, најпре бих волео да видим тај пројекат. Овако, казивања како се цео Београд своди само на суви центар, бојим се, враћају нас у претпаланачку културу. Као да се елитна култура своди само на центар и места више нема нигде. С друге стране, када се зидало ново Југословенско драмско, ником није пало на памет да унутра убацује бутике. Кад се у установе културе једном увуку угоститељски и слични објекти, више не можете да их се ослободите. Нисам за то. Сцена је сцена – сматра Мићановић. Срушено здање Генералштаба он издваја као највредније у архитектонском смислу. Глумац кога озбиљни редитељи не заобилазе, а стручна критика обилато награђује о улози и мисији Београђанина данас размишља.