Hamlet sa Cvetnog trga

Sa sedamnaest godina, pre isto toliko vremena, iz rodne Loznice, došao je na studije u Beograd. Isprva mu je izgledao ogroman. Sve masivno, nekako neuhvatljivo, iz ugla golobradog mladića, gotovo nesavladivo. Izazov i opomena. Trebalo mu je dve godine da se navikne, prihvati ga kao svog. Za to vreme, oštroumni, inteligentni, do krajnjih granica tanan i senzibilan, po mnogima jedan od najboljih Hamleta našeg doba, bežao je nazad kući.

Napustiti glavni grad ili ostati – bila je gotovo šekspirovska dilema kojom se nosio Dragan Mićanović. Ispalo je da dramski umetnik, čije stvaralaštvo u liku Hamleta, Porcije, Tesle ostaje vredno pamćenja, ubrzo prihvata realnost klizavog velegradskog tla. Zavoleo je Beograd. Njegova pozorišta, ljude, dočekane zore, uvek kratke beogradske noći. Gospodske kafane i skrivene bircuze, košarkaške terene...

Još kao student Fakulteta dramskih umetnosti počeo je da otkriva različite prizore. Da se sreće sa kontrastima devedesetih. Krenuo je od naselja Braće Jerković, bio na Miljakovcu, Crvenom krstu, najduže u novobeogradskim blokovima.

Međutim, glumac nesvakidašnje, aristokratske pojave, duboke promišljenosti, finog i odmerenog ponašanja kaže da se ne vezuje za ulice. Imena im ne pamti. U Loznici nikada nije pamtio ulice. U Londonu, gde je živeo takođe. Isto je i u Beogradu. On se nalazi sa ljudima, prijateljima, a ne ulicama.

Ali, jedna zavređuje poseban osvrt.

– Oduvek sam voleo Ulicu Svetozara Markovića. Tu je "Manjež",  kafana iz studentskih dana. Na uglu blista novoizgrađeno zdanje Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Park ispred meni je posebno značajan. Gornjim delom ona izlazi na Bulevar, na restoran "Maderu". Prateći njenu putanju, može se reći da naleže, dodiruje Ulicu kralja Milana, ulicu često menjanog imena. Na tom mestu sreće se i sa hramom pozorišne umetnosti. Uliva se dole u Nemanjinoj, ulici srpskog dinastičkog prvolika, koja  uspešno odoleva svim političkim i ideološkim nasrtajima vremena. Na taj način povezuje tri važne tačke u ovom gradu. Koliko mi je poznato, u njoj se nalaze Treća gimnazija, Francuska škola. To je jedna među prvim ulicama koje sam upoznao kada sam došao. Sasvim sigurno njome sam najčešće prolazio. I danas često idem tom putanjom – navodi glumac koji je pre nekoliko dana na Bitefu imao premijeru predstave "Cirkus istorije". Po njegovom shvatanju, Beograd nikad nije bio dinamičniji.

–  Devedesetih je imao strmoglavi pad. Sada je počeo polako da se budi, dobija na svojoj lepoti. Međutim, porediti ga, recimo, sa Londonom je nemoguće. Iz nekoliko razloga. Pre svega, arhitektonskih. Kao i iz ugla mentaliteta ljudi. Ta šarolikost običaja, tradicija, kultura je nešto što nedostaje Beogradu. Da se njegovi stanovnici navikavaju da postoje i drugačiji ljudi. Da ih ne odbacujemo, već da od njih učimo i njih učimo – kaže Mićanović.

On apostrofira neke primedbe u radu gradskih vlasti.

– To je toliko očigledno. Problem nehigijenskih naselja dugo traje i dugo se ne rešava. To je moja najveća zamerka. Svi pokušaji da se nešto uradi bezuspešno padaju u vodu. Nikako da se donese trajno rešenje za te naše sugrađane. To je veoma ružno. Voleo bih da se taj problem jednom reši, to bi trebalo da bude prioritet gradskih organa – naglašava Mićanović koji stanuje u Novom Beogradu.

Za umetnika čija je karijera od početka obeležena klasičnim, dramskim tekstovima reč je o posebnom gradu sa jasnom vizijom. On se pridružuje i razgovorima o izgradnji nove Opere.

–  Novi Beograd se razvija fantastičnom brzinom, dok stari deo postaje pretesan. Kada se govori o izgradnji Opere u Novom Beogradu, najpre bih voleo da vidim taj projekat. Ovako, kazivanja kako se ceo Beograd svodi samo na suvi centar, bojim se, vraćaju nas u pretpalanačku kulturu. Kao da se elitna kultura svodi samo na centar i mesta više nema nigde. S druge strane, kada se zidalo novo Jugoslovensko dramsko, nikom nije palo na pamet da unutra ubacuje butike. Kad se u ustanove kulture jednom uvuku ugostiteljski i slični objekti, više ne možete da ih se oslobodite. Nisam za to. Scena je scena – smatra Mićanović. Srušeno zdanje Generalštaba on izdvaja kao najvrednije u arhitektonskom smislu. Glumac koga ozbiljni reditelji ne zaobilaze, a stručna kritika obilato nagrađuje o ulozi i misiji Beograđanina danas razmišlja.