Нико, велико Вам хвала

У другом делу интервјуа Никола Пилић говори о Новаку Ђоковићу кога је извео на шампионски пут. Њихова непосредна сарадња је обновљена Пилићевим пристанком да пре три године постане саветник селектора у нашој репрезентацији, с улогом чији ће ауторитет да буде уткан у поход Србије ка трону Дејвисовог купа.

Остаће то још једна његова успомена о којима каже да их чува у срцу и глави. Можда га овај наш разговор подстакне да претурајући по старим фотографијама о којима, признаје, мало води рачуна, наиђе и на ону коју му је његов ученик поклонио. На њој, описује Пилић, петогодишњи Ђоковић држи рекет с мало исплеженим језиком.

Како сте доживели Ђоковићев тријумф у Мелбурну?

Уживао сам гледајући његове мечеве, поготово с Федерером у полуфиналу и с Цонгом у финалу. Знао сам под којим је притиском био, а Цонга је играч који му не лежи сто одсто. Победа је била врло важна да се Ђоковић учврсти у самом светском врху. Имао је непуну 21 годину кад је узео титулу, али код њега ме ништа не изненађује, па ни тај рани тријумф. Он је велики професионалац. Још тада је знао како да се припреми на дугачак пут од две недеље, кад непрестано мора да се буде у шестој брзини јер један кикс значи крај.

Шта му недостаје да оствари своје најлепше снове – да буде први на свету и да освоји Вимблдон?

Ђоковић има пех, а то је што је у генерацији с двојицом тенисера који ће вероватно да постану и најбољи свих времена. Али, његово време тек долази. Најмлађи је међу њима. Стећи ће још веће искуство. Федерер догодине улази у четврту деценију живота. Не знам колико ће Надал још да издржи у свом препознатљивом ритму. Уверен сам да Ђоковић може и да буде први и да освоји још грен-слем титула, али мора да прође још неко време. Није лако ни сањати о томе. Мени је хиљаду пута било у мислима како освајам Вимблдон, а стигао сам до полуфинала. За велика дела је потребна снага воље која је пола победе. Она се не мери у килограмима, већ у тонама. Обичан човек не зна шта значи кад твој тим губи с 2:1 изаћи на мегдан Монфису, 12. на свету. Он има пет рекета у торби, ти имаш пет рекета у торби. Ти си трећи на свету и све мимо твоје победе је катастрофа. Какав је то притисак. Они, који могу да се боре с тим, а Ђоковић је то показао и на том мечу, јесу шампиони. Ови други нека купе гитару и нека свирају.

Да ли је у Вашој школи било већих талената пре и после Ђоковића?

Горан Иванишевић је такође био изузетно даровит, али њих двојица су различити сој играча. Иванишевић је много зависио од сервиса, а Ђоковић не зависи од њега, већ више од игре у пољу и менталне снаге која је врло јака. Иванишевић је био играчина и да је имао мало јаче нерве, сигурно би освојио више од Вимблдона. Гулбис исто има велики потенцијал, али није фокусиран на срж тениса као Ђоковић.

У дугогодишњем односу с Ђоковићем, који је прерастао у пријатељство, имали сте једну нелагоду. Требало је да будете директор турнира у Београду с његовим стрицем, али се то изјаловило. Како данас гледате на то?

Између Ђоковића и мене не постоји ништа што би могло да сруши наш пријатељски однос. Око турнира смо се његова фамилија и ја погрешно разумели. И то је људски. Неко је био написао нешто што није требало, то је пренела хрватска штампа и даље се провлачило кроз медије као наш сукоб, а ништа се страшно није догодило. Био сам двадесет година директор турнира, 12 година у Минхену и још осам на једном челинџеру кога сам и покренуо. Обавезе у Београду само би ми загорчале живот, пошто би морао да одсуствујем из Академије. Што се мене тиче, нема никаквих проблема да, ако сам слободан, будем гост турнира у нарденом периоду.

Може ли београдски турнир да буде у вишој класи у категоризацији АТП?

Турнири из такозване серије 250 су у незавидној ситуацији. Веома је тешко довести на њих врхунске играче. Београд има срећу што има Ђоковића. Док сам био директор турнира у Минхену имао сам све, кога сам хтео. Бекера, Лендла, Агасија, Едберга, Моју... Сада је много теже. Ја сам један од седморице тенисера који су основали Удружење тениских професионалаца, али АТП није што је некад био. Сада је то једно предузеће које нешто ради и добро, а нешто граби и „лову”. Осамдесет два играча 1973. није желело да игра на Вимблдону. То није био само бојкот, већ рат тенисера и староседелаца у Међународној тениској федерацији који су у просеку имали 80 година. Били су зачаурени на својим лагодним местима, а нас су третирали као кромпире. Без играча нема производа. Ништа не може да се уради, тако да је судбина турнира уско повезана с квалитетом учесника.

Често сте истицали да сте и у нашој репрезентацији завели ред. Шта подразумевате под тим?

И Ђоковић је тако хтео. С најбољим играчима нема проблема. Није то био неки страшни карантин, али је изузетно важно за дух репрезентације да смо заједно на вечери, да се зна када је ручак, кад је тренинг, кад је масажа, кад стиже превоз, да се не касни... Кад је играчима све обезбеђено под конац, њихово је онда само да узму рекет у руке. Изузетно сам дисциплинован у тим детаљима. И у немачкој репрезентацији сам све педантно контролисао. Није ме било брига да ли им се тако свиђа или не. Звали су ме Прус са Балкана.

Због Ђоковића сте морали да узмете и нитроглицерин?

Било је то на мечу с Изнером у првом колу против Американаца у Београду. Дан одлуке. Изузетно напоран дуел у пет сетова. Изнер сервира сјајно, у свом стилу, не да се... Ако победи, играће се пети меч. Осетим да ми срце туче чудно. Кажем себи да то није нормално. Поред мене је седео доктор репрезентације Здеслав Милинковић, диван човек, врхунски специјалиста за кичму. Пожалио сам му се и он ми је дао лек. Нисам појма имао како се узима нитроглицерин. Не волим лекове и докторе, али нисам имао куд. Десило ми се то први пут у животу.

Тријумфом у Дејвисовом купу затворен је круг у непосредном односу Вас као тренера и Ђоковића као играча. Шта сте један другом прво рекли у оним тренуцима неизмерне радости?

На терену је било лудило, а у свлачионици сам га стегао за рамена и рекао му да је одиграо фантастично против Монфиса. „Нико, хвала Вам лепо”. Не треба ништа друго да ми каже осим тога. То је највише што може да ми каже и највише је и рекао.

----------------------------------------------

Да Ђоковић није тенисер, играо би фудбал у Звезди

Једном сам га на Академији гледао кроз прозор како игра фудбал. Имао је 15 година. Невероватно ми је било да је тај мали увек тамо где је лопта. Уверен сам да би био и одличан фудбалер. Има моторику, координацију покрета, рефлекс, добре очи. С тим се рађа. То је као кад вам бог подари глас. Ако певате као Павароти, то вам је као да сте у финалу Вимблдона. Не може свако да наступа у Миланској скали или Метрополитен опери. Шампион се рађа, али је важно каналисати његов урођени дар. Многи су стали на пут без повратка.

За кога би Ђоковић играо фудбал?

Сто посто за Звезду. „Звездаш” је и увек се препуцава с Троицким који је „партизановац”. Мени је свеједно ко ће да освоји титулу, али сам га прошле године у ово време испровоцирао да се опкладимо. Звезда је полусезону завршила као прва, а Партизан је био други, мислим, с три бода мање од ње. Кладио сам се с њим у вечеру да Звезда неће бити првак, него Партизан.

Добили сте вечеру?

Ма, Новак врда да је то било још пре неколико година. Али, јели смо у његовом ресторану сто пута. То је на 10 метара од хотела у коме смо одседали кад смо играли у Београду. Имали смо наш велики сто. Нико нам није сметао. И добро се јело. Атмосфера је увек била сјајна.

----------------------------------------------

Леп осећај кад ми је Тадић честитао

Председник Тадић ми је честитајући рекао: „Хвала за све што сте урадили за нашу земљу”. Био је то његов леп гест. Има тежину кад то каже председник државе и било ми је драго.

----------------------------------------------

Моја мисија у српској репрезентацији је завршена

Остајете ли у нашој репрезентацији?

Рекао сам једном свом пријатељу, новинару, да ми је финални меч изузетно важан, јер желим да одем с тријумфом, исто као што сам учинио и с Хрватском 2005. Дошао сам опет до Монт Евереста и више немам шта да направим. Моја мисија у српском тиму је завршена после три године. Урадио сам оно што сам мислио да могу да урадим, јер сам из прве стекао утисак да Србија има потенцијал за победу у Дејвис купу. Кад су ме Новак и његов отац позвали да дођем у репрезентацију, већ увече сам им одговорио да прихватам. Интернационалац сам. Границе ми нису баријера. Био сам и са ове и са оне стране реке, што није лако издржати у глави, али знам шта сам постигао и тамо и овамо. Двадесет година сам слушао југословенску химну, а онда сам с Немачком био на супротној страни у полуфиналу у Дортмунду 1988. То је живот.

Да ли је испоштован уговор с Тениским савезом Србије?

Мислим да ће бити. Ја врло мало питам шта треба да добијем. За сада још нисам поставио то питање. Верујем да проблема неће бити, јер је наша сарадња била добра. Сада чујем да се нешто кува у савезу, али ме никада нису занимале политичке и неке друге ствари. Оперисан сам од таквих прича. Интересује ме сам мој посао.

----------------------------------------------

Мојој жени је небитна моја коса, само да је Србија победила

Како је Ваша супруга, с којом сте у браку 40 година, и Ваши најближи прихватили то што сте се ошишали до главе?

Моја супруга, морам да је похвалим, јесте врло интелигентна жена којој није важно како ми стоји нова фризура већ само то што је Србија победила у Дејвис купу. Сви су ми се мало смејали. Нисам био ошишан на „нулу” ни као дете. И мени је било чудно. У понедељак ујутру сам се по навици ухватио за чешаљ, али није било потребе. Већ сам набавио два качкета. Свиђа ми се нови имиџ. И Немци су много писали о томе. Изашло је у свих пет минхенских новина. Михаел Штих, мој играч, који је био и немачки селектор против мене док сам водио Хрватску, рекао је да сам најбољи тениски тренер свих времена. Не живим од комплимената, али није лоше кад тако сматра један освајач Вимлдона.