Филозофирамо у кошарци

Један од најбољих стрелаца у историји европске кошарке Дражен Далипагић, освајач 12 медаља на највећим такмичењима са репрезентацијом Југославије, сматра да се данас превише филозофира у кошарци. И кад је реч о самој игри и кад се прича о узроцима њених слабости.

– Нећемо да схватимо да нисмо више велесила – каже Далипагић, члан Стручног савета КССЦГ који се гаси. – Немамо таленте као некада. Наша се деца већ с пет година уче игри "пет на пет". Играмо споро, нема контри, креативности... Шпанци су освојили светску титулу управо на игри коју смо ми приказивали пре 20 и 10 година. Правимо од кошарке врхунску филозофију. А то је једноставан спорт. Данашњи клинци уче све. И од свега знају по мало а не знају ништа до краја. У моје време смо из других спортова долазили у кошарку. Многи од нас су били предодређени за спорт, а данас може да тренира свако ко плати чланарину...

Недавно је дат на јавну расправу нацрт Статута КСС, по којем би Стручни савет требало да има знатно већу моћ него до сада. Упућено је много критика на рачун Савета, са многих страна, али оне су по Далипагићу често неосноване:

– Не знам зашто се толико потенцира проблем Стручног савета. Без разлога се пренаглашава његова кривица. Ја у моје време нисам ни знао ко је у Савету, осим председника Кристанчића. Савету и нису потребна већа овлашћења од оних које иначе има. Није његов задатак да говори селектору, кога је иначе одабрао, кад треба да се игра "пик ен рол" а кад нека друга акција... Што се тиче критика, наше млађе селекције су постигле запажене резултате, поготово млад мушки тим који је првак Европе, па је логично да део заслуга за то припада и Савету.

И опет прича о једноставности и уз подсећање на доба једне од највећих репрезентација у историји европске кошарке, која је освојила једино олимпијско злато за нашу земљу, 1980. у Москви...

– Кошарка је врло једноставан спорт и тако је треба схватити. Шта су Кића, Мока и Мирза играли! Две-три ствари су радили фантастично и то их је прославило. Тренери су данас од кошарке направили велику филозофију...

Као један од кључних проблема Далипагић наводи следеће:

– Наш проблем је то што златни играчи од 20 година не показују оно што се очекује кад дођу у први тим. Садашњи играчи немају тако јак карактер, превише се тактизира, нема креативности. Тренери имају мање времена него пре да се посвете сваком играчу понаособ. Све је више тактике и гледања касета, а запостављају се шут и неки други елементи кошарке. Ми смо некада остајали и по неколико сати после тренинга да бисмо вежбали шут. Мој резон је увек био: добар шут и јак карактер су полазиште за врхунског играча.

На питање где су нестали шутери и зашто је то данас заштитни знак Литванаца, одговара:

– Нису ни сви Литванци добри шутери. Општи тренд у Европи је такав да нема стрелаца какви су некада били, који су могли да вежу три-четири поготка. Данас се много теже долази у повољну прилику за шут, одбране су много чвршће. Опет, има и играча који се уплаше кад су сами на шуту. Психа је увек битан фактор у спорту и зато сам претходно истакао колико је битан чврст карактер.

Данас осим Стојаковића (који од 2003. не игра за државни тим) немамо изразитог "егзекутора". А раније их је увек било, чак више њих истовремено.

– Када се говори о временском јазу између два шутерска доба, он није тако дуг да би се протезао од моје генерације до садашње. Не треба заборавити да је и у Дивчевој ери било сјајних шутера. У моје доба није било тако много тактика. Играчима се дозвољавала велика креативност. Тешко је било снимити игру Ђосе, Моке, Киће, Мирзе... А данас се игра шаблонски. Онога ко наруши шаблон, тренер одмах изводи из игре.