Драгојевић: Логичан и једини могући избор

„Ми уметници смо најспремнији да, истина, са пуно разлога, гунђамо, ’кукамо’, ’лелечемо’ над неиздрживим стањем у српској култури. Али веома често смо потпуно неспремни да нешто конкретно и урадимо.

Јесмо ли штрајковали када су омогућили тајкуну без културе и осећаја за друштвену одговорност да купи ’Београд филм’ и уништи га? Јесмо ли дигли глас против тога што Народни музеј већ годинама не ради? Шта смо учинили око ’Просвете’? Затим, тужна судбина ’Авала филма’, онда – девастирана мрежа домова културе широм Србије... Листа ’злостављања’ извршених над културом, културним радницима и културним институцијама у Србији је предуга....

Током читаве претходне деценије нисмо извукли нити једну једину поуку из тешких и болних транзиција кроз које су, пре нас, прошле земље у окружењу; починили смо исте, па чак и веће грешке и неправде према култури у целини.

Највећи број политичара сети нас се баш некако пред изборе, само тада смо им потребни, важни, „неопходни”, само тада падају заклетве на ’оданост’ уметности, култури, образовању... И онда моје колеге и колегинице глуме ’мечке’ на предизборним скуповима, уочи председничких и других избора, надајући се да ће неко да нас се сети и између истих.

Е па, видите, мени је дојадило да чекам да нас се ’сете’. Одлуку да се ја ’сетим’ њих, можете да посматрате и кроз призму неких мојих филмова који су, и те како, деловали кроз ’сферу’ политике и покушавали да, колико је то могуће, мењају људе и њихов поглед на свет.

Желим да то радим и даље кроз филмове, али пошто су нам уништили биоскопе и растерали ми публику које је, обично, било више него гласача неких партија што су на изборима прелазиле цензус и кројиле нам судбину, одлучио сам да се политиком позабавим и – лично”.

 „Приступање баш Социјалистичкој партији Србије за мене је био логичан и, једини могући, избор. СПС је тренутно једина партија леве оријентације чији је политички програм близак мојим политичким ставовима и осећају за правду и морал.

То што смо некада били на супротстављеним странама, не видим као проблем, напротив, истиче Драгојевић: „То је доказ да са годинама људи могу да се мењају – набоље, да могу да уче и да стичу искуство и мудрост. Већи проблем видим у томе што смо ја и неки које сам подржавао током деведесетих сада противници. И верујем да у овоме нисам усамљен.

Верујем да милиони ’губитника транзиције’ дели овај став и да је неопходно да, уколико желимо напред, иза себе оставимо како деведесете, тако и деценију након петог октобра. И да урадимо нешто корисно за све нас”.

Срђан Драгојевић