Дунавска медијскa мрежa

Како пише у оснивачким документима нове медијске организације, основни циљ Дунавске медијске мреже треба да буде „јачање сарадње, разумевања и координације између разних земаља региона, промоција привредних, културних и других вредности региона, очување културног наслеђа народа региона, презентација вредности Дунавског региона према целом свету, као и ширење европског духа, норми понашања и заједништва у региону”.

Главни иницијатор медијске мреже ДА-МЕ је РТВ Војводине. Зашто? Има ту више разлога а један се налази у чињеници да ова медијска кућа производи, и емитује, програме на десет језика: српском, мађарском, словачком, румунском, украјинском, русинском, хрватском, ромском, буњевачком и македонском. А спремају и увођење емисија на немачком језику. А то значи да су у програмима РТВ Војводине заступљени скоро сви језици, који су у употреби управо у земљама Подунавског региона. А у овој, ДА-МЕ верзији, тај регион, са преко двесто милиона становника, сачињавају: Немачка, Аустрија, Словачка, Чешка, Мађарска, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора, Румунија, Бугарска, Украјина, Молдавија.

Иако на овом списку има и земаља које нису подунавске, у „строгом” смислу те одреднице, а скоро све су својеврсни примери мултикултуралности, и мултиетничности, управо РТВ Војводине за себе сматра да је, по изворној културној разноврсности свог програма, најбогатија медијска установа, не само у региону, већ у целој Европи. И зато сматра да је најпогоднија да буде домаћин и „централа” ДА-МЕ мреже.

Потенцијали овакве мреже су огромни. Јер, оснивачи немају намеру да мрежу ограниче само на међународне, националне, регионалне и локалне радијске и телевизијске станице (државне, јавне и комерцијалне), штампане медије и новинске агенције.

Рачуна се широко, и обимно, на интернет провајдере и медије мобилне телефоније, органе државне управе и локалне самоуправе, привредне, културне, образовне, и научне организације, цивилне организације, друге организације које су заинтересоване за развој медијских веза и слободног протока информација, у региону, као и на самосталне медијске раднике, али и на „стручњаке у областима медијског рада”.

Ако Војвођани успеју да реализују чак и мањи део ове широко постављене иницијативе, Нови Сад ће постати центар веома моћне организације која ће, у сваком погледу, бити не само интернационална, и мултикултурна, већ и сасвим јасно наднационална. За политичаре, и аналитичаре, овакав развој догађаја може да има разна значења. Чињеница је да, на оснивачкој конференцији, није био присутан ни један од два, позвана, потпредседника Владе Србије.
РТВ Војводине је, стицајем трагичних околности, или дијаболичне намере, највише пострадала у НАТО бомбардовањима, 1999. године. Заправо, страдала је у потпуности. И дан-данас она делује у просторијама које нису ни прикладне за ту делатност, а нити су њено власништво. Уништењем производне инфраструктуре, РТВ Војводине је остала „оптерећена” вишком људи а мањком свега осталог, укључујући ту и најважнију ставку. А то су материјална средства за производњу програма. Највећи део тешко стеченог новца, којим ова кућа располаже, одлази на плате запослених и на подстанарску кирију. Дакле, дијаболична ситуација, и даље, прати ову медијску кућу.

На територији коју покрива, овај јавни сервис има најуредније платише тв-претплате. За разлику од остатка Србије, где се претплата једва убира, у Војводини чак и преко 80 одсто претплатника уредно плаћа претплату. Тренутни „аранжман” је такав да сва прикупљена средства, од претплате, са територије целе Србије, преко рачуна Електропривреде Србије, иду прво на рачун РТС, дакле РТВ Београд а, потом, до РТВ Војводине, и до даљих законски установљених корисника ових средстава. Очигледна је неприродна логика оваквог „аранжмана”. Али, зашто је све тако постављено знају само творци актуелног Закона о радиодифузији и они који тај закон, на овај начин, и спроводе. У сваком случају, РТВ Војводине, да би дошла до својих средстава, од претплате, зависи од воље Београда.

Како се та воља манифестује знају само РТС и ТВ Војводине. Стручна јавност зна да Војвођани прилично гласно негодују. Али, не остају више само на негодовању. Пре око годину дана поставили су ново руководство РТВ и почели конкретно да раде. Резултати се виде на програму који је осетно разноврснији и занимљивији него што је био у претходном „режиму”. „Режиму” који је програм ’умртвио’ до те мере да је значајно оснажио заговорнике идеје да се овај јавни сервис, заправо, ликвидира. И можда претвори у неку врсту дописништва РТВ Београд.

Војвођани, сада, на то парирају иницијативом за покретање Danube Media Network. Скраћено ДА-МЕ. И крећу можда сличним путем којим је пошао, и прошао, EXIT.

А то је пут на коме је Београд, великом броју људи, из Европе, уз пут, ка Новом Саду.

И то само зато што има аеродром. Занимљива стварност. Војвођани показују очигледан таленат за комуникацију са светом. То је, вероватно, „данак” управо тој чудесној мултикултуралности у којој једна телевизија емитује на десет језика, за десет народа (и народности). И то под претњом, и стрепњом, да ће бити укинута. Као непотребни потрошач „централног” новца.

Наравно, сви који су директно умешани у ову медијску иницијативу, као и они који одговарају за стварне одлуке и решења, биће убрзо на врло озбиљним пробама. Са становишта професија које се зову масовно комуницирање и медијска продукција, овај развој догађаја одражава незадрживи процес који наука назива конвергенција. Стапање, у једно, свега онога што има природну тенденцију да се стопи. Ако Војвођани, и ДА-МЕ идеја, не буду схваћени онако како одговара реалностима овог времена, и овог места, а поготово ако буду оспоравани у овом медијском науму, и у том, за њих, природном процесу стапања са оним што их прихвата, а не са оним што их кочи, последице за све, у Србији, биће озбиљне.

За вас, који сте то проживели, подсећам, без нарочите слутње, или призива на било шта, да је распад СФР Југославије формално започео када се распала тзв. ЈРТ телевизијска шема и да је формални распад заједнице зване Србија и Црна Гора, такође, започео путем телевизије, и то у директном телевизијском преносу који сам, стицајем околности, управо ја имао прилику да режирам. А то је моменат победе црногорске групе „Nо Nаmе”, у такмичењу за избор кандидата Заједнице за одлазак на „Песму Евровизије”.

Тај поражавајући тренутак истине, изневерених емоција, али и директне преваре, у сали „Сава центра”, на бруталан начин, оголила је телевизијска слика, у реалном, нецензурисаном, времену.