Грожђе на врби

Вегетирамо – а нисмо вегетаријанци, жале се милиони грађана, широм света и овде. Измождени кризом, кажу, живе „као биљке”.

Преображавање из фауне у флору изражавају и у анкетама. Па на питање „када очекују да изађу на зелену грану” (бољи живот), све чешће одговарају: „Кад на врби роди грожђе” (никада).

Растући песимизам раје забринуо је и многе лидере, поготову што се прилично запатио и око Барака Обаме, чији је избор за шефа Беле куће, пре две године, доживљен као „тријумф мобилизатора оптимизма и у Америци и изван ње”. Психичка депресија изгледа и дубља од економске, па је и председник Србије Борис Тадић устао, слично низу страних колега, против „атмосфере безнађа” као „највећег непријатеља”.

Свима који су „на белом хлебу” тешко је, међутим, да се ослободе црних слутњи. Чак и у масовном одевању већ подуже доминира црна боја, што је досад можда највећи склад моде и мисли. Не теше ни погледи који „виде светлост на крају тунела”, јер је виц приписује „возу који долази из супротног правца”…

Мало ко је претпостављао да ће доћи до тако жестоког подривања наде.

Али ово доба остварује и много тога другог што се донедавно махом сматрало „немогућним”.

На све стране ниче „грожђе на врби”. „Незамисливо” – а политички, економски, културно и медијски опипљиво. За ову прилику, пробрано је десет таквих „гроздова”.

1. У току је глобална прерасподела нада, констатује лондонски „Економист”. Запад је, наводи, 400 година предњачио у њима, али су се оне сада одселиле на исток, па тако, према истраживању Центра Пју, знатно више Кинеза (87 процената), Бразилаца (50) и Индијаца (45) него Американаца (30), Британаца (31) и Француза (26 одсто) верује да се њихове земље крећу у исправном правцу. Нада у бољи живот се омасовила, закључује се, иако се смањила тамо где се најдуже остваривала.

2. Веровало се да економски и технолошки развој води ка уравнотежавању и друштава и региона, али су настале рекордне разлике на оба поља.

3. Збила се, при томе, највећа неприкладна прерасподела блага и одговорности, тако да је терет кризе сваљен на леђа маса зарад спасавања финансијских гиганата, са образложењем да су „сувише велики да би пропали”, што је окарактерисано као „социјализам за богате, а капитализам за сиромашније”.

4. У име борбе против тероризма, ојачана је „култура тајне” иако се сматрало да уклањањем Берлинског зида улазимо у доба јасних односа између власти и грађана.

5. Јавност је оснажена, међутим, инсајдерским откривањима и интернетском широком дистрибуцијом „строго поверљивих” докумената.

6. Дошло је до сукоба две „светиње” које су убрзано мењале цивилизацију информација и новца. Обе су се испоставиле неочекивано непоузданим, и међусобно супротстављеним, иако је један од оснивача САД Томас Џеферсон говорио да су „информације валута демократије”.

7. Последња сила једнопартијског система, са Комунистичком партијом на челу, Кина, привредно се најбрже развија усред глобалног капитализма.

8. Преиспитивања су довела до открића у већ „закљученим случајевима”, како се исказало у извештају истраживача Савета Европе, који мафиозе међу косовским Албанцима оптужује и за трговину телесним органима тајних заточеника.

9. Појавиле су се недржавне силе у широком распону од терориста до милијардера и интернетских магова, тако да може да се говори о индивидуалцима различитих креативних профила, какви су оснивачи „Мајкрософта” и „Викиликса”, Бил Гејтс и Џулијан Асанж, као о алтернативним суперсилама.

10. Данас је теже говорити куда иде свет, и свако понаособ с њим, иако смо сви детаљније обавештени, међусобно повезанији и једни од других зависнији него икад.

Европу издвајам као посебан случај, као најсложенији полигон остваривања „невероватности”. Од симбола општег ратовања, дељења себе и света, претвара се у такорећи незамислив знамен пацифизма (после окончаних најновијих балканских разарања) и континенталног обједињавања у складу са изазовима глобализације.

Таквим експериментима она је, цени се, најубедљивије постојеће „грожђе на врби”. При чему резултати, с текућим финансијским драмама и ланчаним демонстрацијама, још заостају за пројектом.

Морамо да делујемо заједнички и у спољној политици, управо је упозорила шефица дипломатије ЕУ Кетрин Ештон, ако желимо да останемо приоритетни за САД, као главног а „реформишућег” савезника. Да би се та традиционална привлачност одржала, додала је, потребно је да ЕУ ојача, како је цитирају земљаци у британском „Гардијану”, односе (којима се и Вашингтон све више посвећује) са Русијом, Кином, Јапаном, Бразилом и Африком.

А где смо ми у свему томе, чује се међу нама. Одговор је, на основу свега евидентираног: у Европи, више и од географске поистовећености.