Колико санадера до Европе

Најпрецизнији начин утврђивања колико је Србија далеко од чланства у ЕУ мери се – санадерима.

Санадер се уводи као регионална мерна јединица напредовања на путевима евроинтеграција Балкана. Ако си од ЕУ у агрегатном стању удаљен два, три или више санадера, значи да си све ближи Бриселу. И обрнуто. Бити без иједног санадера значи да си далеко од Уније.

Хрватска се недвојбено приближила уласку у Унију. Поручили су јој да је дошло време да се обрачуна с корупцијом и организованим криминалом. Испунила је многе ставке упитника, сада мора и ову. Нема врдања.

Иво Санадер је први бивши балкански премијер иза решетака. Није моје да се на ту тему одређујем, али слутим да ће иза истих остати барем неко време. Ако ништа друго оно педагошки. Да се види да прави обрачун с корупцијом не трпи бивше или садашње свете краве.

Тако, упркос свим повременим обећањима наших златоустих политичара, закључујем да је Србија још прилично далеко од чланства у ЕУ. Има нула санадера. Мада је могла да их има, а може и сада, онолико.

И без консултовања архивске грађе могу одмах да набројим случајеве од којих се очекивало да покажу да је ова земља спремна да каже стоп корупцији: Колесар–Јанушевић, Марија Рашета Вукосављевић, афера ,,Кофер” па афера ,,Сателит” и Првослав Давинић... Ником ништа.

Исто је годинама било и у Хрватској. И тамо се причало о низу корупционашких афера. Хрватски тисак је ишао даље од српске штампе, али епилога није било. Тек када се Санадер прошлог лета повукао без икаквог објашњења, почело је детаљније да се нагађа. Да ли је то од њега тражила Ангела Меркел када су је обавестили о сумњивим радњама њеног миљеника?

Како год, Европљани су притисли. Распетљавање је кренуло муњевито. Ухапшен је некадашњи шеф царине и трезора ХДЗ-а. Потом је министар одбране завршио са четири године затвора. Коначно је на ред дошао и бивши премијер ухићен при покушају бекства.

Хрватска је, мерено санадерима, учинила гигантски корак ка очекиваном скором чланству у ЕУ. Тешко да би без тога превладала британске или нечије друге отпоре упркос здушној подршци Немаца.

Овде није тако. Одавно сам уверен у две ствари. Прво, да Србија није у стању да се сама избори с корупцијом. И, друго, да Европа није, барем засад, спремна да нам у томе помогне.

Да ли су српски политичари сувише млаки па не могу, да ли су сувише умрежени, па не желе, да ли су довољно уплашени, па не смеју, сада је мање важно. У сваком случају, без помоћи ЕУ нећемо се ослободити те пошасти.

Да све буде горе, корупција је омогућила да се у прве дане демократије угради пројекат системског урушавања веродостојности једне од главних полуга демократије – слободних медија. После је све ишло лакше.

Колико смо пута од политичара прозваних за свакојаки криминал видели безбрижно одмахивање руком уз аболирајући уздах: Ах та жута штампа. Створена је клима у којој свако па и најважније питање сме и може да остане без одговора.

Бранкица Станковић готово да и нема конкуренцију у тешкој па и по живот опасној новинарској борби за истину.

Ово су несумњиво кључне године Балкана. Али, регионално истраживање Галупа показује да су људи песимисти. Будућност им, истина, нуди живот без ратова, али то је мир без развоја. Поверење у оно што себе назива политичким елитама константно и свуда опада. Апсолутна већина испитаних убеђена је да њихова земља иде у погрешном правцу.

Европа пред собом има две опције: једна је „шок интеграција“ која би све државе западног Балкана брзо увела у ЕУ. Друга је путовање у непознато.

Веровати да су земље региона саме у стању да се изборе с превеликим изазовима транзиције је чиста илузија. Европа мора да схвати да безбедност Балкана не може да буде њен искључиви циљ.

Деморализација балканских друштава ствара неку сопствену динамику која најбоље и најпаметније тера да сопствену будућност виде ван својих домовина. „Стабилност“ се претвара у још један опис политичке и економске стагнације.

Европа мора да дејствује. Одмах. Као што је показала са Санадером.

Закључујем, нажалост, да Европљани сада не желе да се баве нашом корупцијом. Све они добро знају али, барем у овом тренутку, не желе да помогну. Расправљао сам се недавно с неким социјалдемократама из Бундестага, али нисам добио одговоре на питања:

Да ли је ЕУ незаинтересована да нам помогне зато што им оваква корумпирана Србија одговара, па имају аргумент да нас не приме? Да ли чувају статус кво зато што многе политичаре држе у својој шаци? Да ли су заиста уморни после искустава с Румунијом и Бугарском па их је заиста баш брига?

Има ту свега, али када се подвуче црта намеће се закључак да ће истинско приближавање Србије Унији и Уније Србији бити мерено санадерима. Тек када нас притисну знаћу да смо негде близу Брисела.

Рашчишћавање корупције по Румунији и Бугарској, а сада и по Хрватској, назначава процес који чека све земље кандидате за чланство у ЕУ. Неће бити изузетака. Свакоме следује пролазак кроз „топлог зеца“.

Надам се ипак да је кренула „санадеризација Балкана“, како пише Ведран Џихић у бечком „Стандарду“ указујући на темељну кризу демократије у југоисточној Европи.

У праву је професор Џихић. Потписујем сваку његову реч. Поверење грађана у политику у читавом региону је на најнижем нивоу, фрустрације су велике, свуда је присутна свеколика апатија.

„Политичка елита одавно је изгубила контакт са стварношћу, бави се само собом и остваривањем сопствених интереса. Стиче се утисак да су бирачи само неопходан украс који сваке четврте године популистичким обећањима бива намамљен да гласа“, пише Џихић.

Све се уклапа у оно што каже и главни уредник словеначког „Дела“: политичари Хрватске и читавог региона сматрају нас будалама.

Резигнирани и у појам убијени грађани понајвише су због корупције погубили поверење у државу, њене институције и њене људе. Пошто су се толико пута понадали да ће неке афере добити свој заслужен епилог, а нису, увукли су главу у кућицу. Ћуте.

Актери политичке сцене не обазиру се на ту заглушујућу тишину. Охрабрени примерима да се никоме ништа није догодило, постају све бахатији. Не устежу се више ни да СМС-овима обавесте да је тендер намештен.

Заклањају се иза на брзину склепане икебане антикорупционашке борбе. Мисле да су тиме купили поверење запада. Док Верица Бараћ донкихотовским напорима покушава да алармира тужилаштво да преузме неки њен случај, саплићу је на сваком кораку.

То што демократија и реформе посустају, што их људи све чешће идентификују с крађом и преварама, политичаре мало занима. Осећају се моћним пред масом коју више и не морају да раде под анестезијом. Раде је на живо.

Европљани, рекох, својим нечињењем здушно помажу растућој сумњичавости људи у оно што се зове заједнички европски пројекат.

Било би пожељно када би овдашњи политичари из случаја Санадер извукли поуку да ће кад тад морати да отворе истински бескомпромисну борбу против корупције. Па шта кошта, и кога год да кошта. Тако би се повратило поверењу у државу и њене институције.

Било би, наравно, боље да тај фронт отворе сами, без доласка страних трупа. Али, пошто је то, како верујем, мало вероватно, време је и да Европљани из случаја Санадер закључе да само делотворни притисак ЕУ даје резултате. Пасивност ЕУ награђује корупцију. Слаби демократију. Блокира реформе.

За крај, српским кандидатима за Санадере даћу један бесплатан савет. Не бежите у правцу запада. Тамо ће вас ухитити колико год сте им дотле били важни или драги. Американци су се одмах одрекли бившег хрватског премијера поништавајући му визу. Унија више не мари за човека којим се поносила.

Бежите на исток. Тамо су спремни да дају азил. Или да вас приме раширених руку ако сте се изјаснили против Нобелове награде за мир дисиденту.