Нисмо колективно "пукли"

Шест година након почетка бурних политичких и социјалних промена, транзиција увелико "једе" своју децу, а популација која је под највећим ризиком да оболи од неког менталног поремећаја управо је армија педесетогодишњака. Живећи у систему у коме је добијање радне књижице значило визу за путовање у безбрижан свет кредита којима су се зидали станови и илузије благостања, особе које су рођене половином прошлог века данас су сурово пробуђене претњом пратећих последица приватизације. Свесни да се преко ноћи могу придружити армији од милион незапослених и да нису конкурентни гладијатори у животној арени препуној младих лавова, педесетогодишњаци након отказа у фирмама све чешће умиру.

Иако се у последње време говори о порасту броја менталних поремећаја нашег становништва, др Зоран Илић, психијатар и психотерапеут, који је годинама радио на Одсеку за стрес Института за ментално здравље, тврди да нисмо колективно "пукли", већ да су социјалне промене највише осетили најслабији. Ако смо пали, били смо паду склони, парафразира наш саговорник речи Бранка Миљковића, а психијатри кажу да је структура личности – кључна карика у ланцу објашњења због чега криза некога слама, а некога чини још јачим.

"Свако уопштавање о колективном ’пуцању’ садржи логичку грешку, јер нисмо сви изложени истој количини стреса. Тинејџере који крећу у свет одраслих фрустрира чињеница да морају да буду најбољи, да знају стране језике, да савршено баратају компјутерима и да су само особе беспрекорних биографија тражене на тржишту рада. Њихове родитеље, који се налазе седам-осам година пред пензијом и који су изгубили сваку мотивацију да раде, плаши идеја да би могли да остану без посла и без икаквог социјалног програма у најављеној приватизацији њихових фирми.

Мој утисак је, међутим, да су највеће жртве транзиције – жене и то пре свега због мноштва животних улога које морају да испуне. Стрес је постао визиткарта савремене жене, јер се од ње очекује да савршено функционише на свим социјалним пољима – у улози мајке, супруге, запослене жене и љубавнице. Иако терет кризе теже пада на плећа жена, даме често имају боље механизме одбране. Посматрано из визуре физиологије, код жена се у већој мери лучи хормон окситоцин, који се назива и "хормоном социјалних улога". Осим што имају много боље механизме одбране од стреса, жене имају и социјалну дозволу да говоре о својим проблемима. Мушкарци не причају – они беже у кафану, у ванбрачну везу или у посао. Стрес је, нажалост, добар пливач", подсећа др Илић.

Наш саговорник истиче да политичке промене јесу донеле наду, али да је преко ноћи дошло до сурове социјалне утакмице, таласа приватизације, а потом и до плиме отпуштања и претњи отказима. Индиректне последице рата, као што је промена система вредности, само доприносе општој атмосфери нестабилности, подсећа др Зоран Илић.

"Вихор транзиције витла свуда око нас, али, не налазе се сви на удару стреса. Баш као што у ратном вихору нисмо сви били изложени истој количини стреса. Увид у психијатријске картоне деведесетих година открио би нам да је чак трећина избеглица патила од посттрауматског стресног поремећаја, а да је ова врста поремећаја била у знатно мањој мери заступљена код тзв. нормалне популације. Метафора ове тезе је прича о жабама које се налазе у бари у чије средиште удара јак камен. Оне жабе које се налазе на ободу баре могу да искоче напоље и да се склоне од опасности, а оне које се налазе у епицентру удара могу да скоче само увис. А оне се по правилу најчешће и удаве", прича др Илић.

Ако бисмо парафразирали Толстоја и констатовали да сва срећна друштва личе једно на друго, а да је свако несрећно на свој начин, да ли бисмо могли да скицирамо психијатријски профил нације?

"Географија не одређује психологију, а пораст броја депресивних је светски тренд и успутна ментална штета убрзаног технолошког развоја. Бујају нарцизам, себичност и егоизам, па утонуће у депресију представља слом механизама одбране. Процене Светске здравствене организације говоре да ће до 2020. године депресија постати други узрок смртности на свету. Према подацима Института за заштиту здравља Србије, 44 одсто нашег становништва је депресивно", каже др Илић.

Иако је најчешћа вербализована жеља становника овог поднебља да "живи као сав остали нормалан свет", често се заборавља да је у том нормалном свету непрекидно такмичење врхунско социјално начело и да је стрес постао основни зачин живота савременог човека. Према подацима Националне комисије за ментално здравље Америке, милион радника годишње одсуствује са посла због стреса, 70 одсто је незадовољно послом који ради, а скоро сваки други радник пати због здравствених ефеката стреса. Подаци такође говоре да је од 75 до 90 одсто свих посета лекару у вези са стресом, а 50 до 70 одсто свих телесних болести такође је повезано са стресом.

"Стрес је повезан са шест водећих узрока смрти савременог човека – са болестима срца, карциномом, болестима плућа, несрећним случајевима, цирозом јетре и суицидом. Статистички подаци говоре да се између 170 и 300 милијарди долара годишње потроши на лечење ефеката стреса, односно 7.500 долара годишње по раднику. С друге стране, домаћи здравствени графикони бележе пораст психосоматских поремећаја, и двоструки пораст броја оболелих од коронарних болести и поремећаја штитне жлезде. Чини се да смо том нормалном свету ближи него што мислимо", закључује др Зоран Илић.