Европа етничких несугласица

Место Островани, на истоку Словачке, има свој „берлински зид“. Висок је 2,2 и дугачак 150 метара, служи да житеље словачке националности држи подаље од њихових најближих суседа – Рома. У изградњу импозантне бетонске баријере потрошено је 13.000 евра, али мештани Словаци су – задовољни. Како је комшијама с друге стране, не интересује их.

Сличан зид постојао је и у чешком граду Усти над Лабем, у истоименој покрајини, и ко зна где све још. И не ради се увек о Ромима, слични „зидови“ граде се и према другим етничким мањинама, националним и верским групама... Свуда тамо где је створена атмосфера како су управо ти припадници мањинских група криви за све недаће којима је изложено, такозвано, већинско становништво. Додуше, нису баш свуда спремни да дижу бетонске препреке, жичане ограде и слично. Подвојеност је често присутнија тек у главама људи. И то широм уједињеног Старог континента.

Европа без унутрашњих граница, Европа једнаких... биле су идеје водиље оних који су о овом делу света маштали као о заједничкој домовини. Европска унија, као оваплоћење те идеје, требало је да „испегла“ све разлике међу људима, да помири суревњивости народа расутих од запада до истока, од севера до југа, да свакоме пружи једнаку шансу. Требало је да обесмисли сваки сепаратистички покрет, расну или етничку нетрпељивост... Али, узалуд.

Од самог настанка, када је под својим окриљем, а под именом Европска заједница, окупљала тек шест држава (Белгију, Француску, Западну Немачку, Италију, Луксембург и Холандију) па до данас, када ова породица има 27 чланица, поједине мањинске заједнице,које су се стицајем историјских околности нашле ван оквира матичних држава, не ретко, имају мање права од других, већинских. Ово је посебно на драматичности добило кроз процес ширења ЕУ на државе, бившег такозваног источног блока.

Као да је управо то ширење многима отворило, до тада пригушене, апетите. Румуни би да присвоје део Молдавије, и на томе раде делећи Молдавцима румунско држављанство и шаком и капом, и отварајући им на тај начин врата у ЕУ. Али, ову најсиромашнију државу на континенту меркају и у Русији и Украјини. Руси овде (у Придњестровљу) држе чак и известан број својих војника, званично, као чуваре складишта муниције преосталих после распада СССР-а чији део је била и Молдавија.

Мађарске мањине у Словачкој, Румунији, Хрватској, Србији, сматрају да су им права која тренутно уживају недовољна и да ће национално (шта год под тиме подразумевали) моћи да се искажу тек када се у потпуности сједине с матицом. У Будимпешти не крију да и тамо слично размишљају. Истицање националних атрибута, школовање на „матерњем“ језику, исповедање „своје“ религије... само су почетни захтеви у том смеру. Одговори на поменуте захтеве нису ништа мање ирационални. Роберт Фицо, доскорашњи словачки премијер, на пример, инсистирао је и на увођењу закона по којем би свако ко живи у тој земљи, без обзира на националну или етничку припадност, а не користи словачки језик на адекватан начин, био кажњен с 5.000 евра. Тешко је и веровати да би овако супротстављени ставови могли било када да изнедре боље међунационалне или међуетничке односе.

Бугари на све начине покушавају да се отарасе Турака, Грци муку муче са Албанцима, балтичке државе, у настојању да се што пре ослободе наслеђа совјетских времена, „заборављају“ на права која припадају њиховим грађанима руског порекла, кримски Татари траже своја права, руски националисти свакодневно кидишу на дошљаке с Кавказа или из азијског дела земље, у Чеченији је у два наврата вођен рат најширих размера, Грузија је „прокоцкала“ Абхазију и Јужну Осетију... Европска унија није успела да реши ни сопствене проблеме изазване етничким и националним различитостима (сепаратистички покрети и те како су активни у Шпанији, Француској, Италији, Великој Британији, Белгија је пред распадом...), а ширењем на исток добила је нове, можда и теже.

Али, вратимо се на почетак приче. Када су у питању Роми, „народ без државе“, неодољиво се намеће мисао да су давањем права свим житељима у Унији да се слободно крећу куда желе, препреке за ову етничку групу које су и до сада биле бројне, постале још непремостивије.