Србија, ,,нова историја” и фашизам

Током протеклих деценија много се говорило и писало о фашистичком наслеђу у Србији. Још од времена реалног социјализма Независна Држава Хрватска и окупирана Србија представљани су као државне појаве истог карактера и капацитета. После набрајања сателитских држава сила Осовине и ужаса холокауста коме су допринеле, однедавно обавезно следи и податак о томе како је Србија 1942. означена као земља у којој више нема Јевреја.

Један од вођа невладиног сектора у Хрватској у емисији РТС-а је изјавио да четнички покрет види као фашистичку организацију. У Србији слављени немачки повесничар поглавље о диктатури краља Александра насловио је са „један краљ, један народ, једна држава”, дакле Југославија је имала свог (српског) фирера неколико година пре него што је немачки народ изабрао сопственог.

У иначе веома доброј књизи о Другом светском рату на простору западног Балкана, британски историчар се уноси у процене колико је влада Милана Недића допринела холокаусту. Закључио је, на основу нетачних података, да је окупациона власт скривила негде 20 одсто жртава холокауста у Србији. У угледном париском дневнику једна интелектуалка писала је пре неколико година о потцењивању улоге Србије у фашистичком свету будући да је она злогласна по два, а Хрватска (само?) по једном концентрационом логору.

У приручнику за наставнике који би, према мишљењу појединих наших интелектуалца, Србија требало да прихвати пре свих како би се умирио регион Балкана, велики простор дат је пропагандном плакату у коме је припадник Српске државне страже представљен како се са осталим савезницима Осовине бори против бољшевизма на фронту.

Зашто је доказивање снаге фашизма и улоге српског народа у холокаусту толико политички важно? Зашто је данас тако битна разлика између покоља који спроведе неки од заповедника савезничке гериле или истог тог масакра који би управо тај извршио као колаборациониста?

Мислим да је реч о релативизацији која је тако згодно истовремено неопходна трима данас врло утицајним политичким снагама.

Прво, национализми суседних народа, који су у Другом светском рату већином сарађивали са Осовином и спровели геноцид над српским народом, настоје не само да фашизацијом Србије успоставе равнотежу већ и да објасне корене српске кривице у ратовима из деведесетих. Та кривица би на тај начин постала неупитан део „злочиначке вертикале”. За разлику од НДХ, Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније, Србија и Грчка биле су окупиране територије. Недићеве оружане формације биле су вишеструко малобројније и неупоредиво слабије наоружане од рецимо војних снага НДХ. Злочини четничких снага над другим народима неупоредиви су по опсегу не само са усташким геноцидом над српским народом већ су у том односу мањи него злочини хрватских и муслиманских снага према српском народу из недавног рата. Коначно, лицемерно је оптуживати Недићеву власт за Сајмиште, логор који се налазио на територији НДХ, који су у целини водили Немци.

Друго, интерес великог дела политичке, економске и културне елите у Србији, потеклог из руководства комунистичке Србије и Југославије, налаже темељну фашизацију других страна у рату. Пошто је идеолошки и социјални концепт њихових политичких предака у потпуности пропао, комунистички режим могуће је објаснити само као нужно зло. У том случају, логично је: да жртва терористичке завере иза које су стајали Мусолинијева Италија и Хитлерова Немачка – краљ Александар постане „монархо-фашиста”; да највећи српски историчар и правни писац, који је рат провео у прогнаној влади у савезничком Лондону, буде колаборациониста; да министар у истој влади до јуна 1944. године постане чисти фашиста; да холокауст постане српска кривица пошто, рече једна београдска професорка, на улицама Београда нису организоване демонстрације како би исти био спречен!

Треће, и свакако не и најмање важно, ту су и државе које су водиле савезничку коалицију у Другом светском рату. Прихватити истину о стању у Србији током Другог светског рата, о антифашистичкој природи Југословенске војске у отаџбини, о чињеници да је Недићев режим сличан окупационом режиму у Грчкој, а не сателитским режимима у НДХ и „Великој Албанији”, наметнуло би питање кривице савезника. И одговорности великих сила за судбину српског народа после 1945. a посебно њихове улоге у избијању ратова из деведесетих година у којима су биле у савезу национализама који су одузимали права српском народу.

Коначно, ако није био фашистички, можда би четнички покрет теоретски и сâм у случају другачијег исхода рата имао оправдање да у неким случајевима примени оно јако сумњиво и дубоко нечовечно право које је за прогон дванаест милиона Немаца из Источне Европе пружила Конференција у Потсдаму?