Разлика

Све подсећа на крај марта и почетак априла када смо, баш као и сада, чекали оцену Карле дел Понте од које зависе преговори Србије са ЕУ. И тада се мало ко надао да ће у следећу рунду Београд ући без Младића (није веровао ни главни преговарач и тадашњи лидер Г17 плус Мирољуб Лабус) и тада је Карла дел Понте из Београда отишла незадовољна, али је и тада, баш као и прекјуче, сасвим неуобичајено за њу, бирала речи којима је то саопштавала. Премијер Србије је, баш као и сада, био спокојан гледе овог питања, спокојнији од својих партнера у влади и ван ње. Све је, мање-више, у априлу било слично овоме у октобру. Једина упадљива разлика је то што је Брисел тада могао Београду да понуди више наде него што може данас. А показало се да то није довољно.

Преговори су у априлу настављени и без Карлиног задовољства и без Младића, пошто је Бриселу постало јасно да је оштрим условљавањима, која су, према мишљењу једног дела администрације ЕУ, прерано обуставила преговоре, и себе и Београд довео у пат позицију. Само нада да ћемо моћи да потпишемо Споразум о придруживању, који Србији доноси могућност слободне трговине са земљама ЕУ и визне олакшице очигледно тада није била довољно велика шаргарепа да нахрани изгладнелог магарца. Наставак преговора требало је да буде та већа порција. Рецепт успешно примењен на Хрватској није се примио на Србију. Хрватска је, наиме, пуштена да закорачи у предворје ЕУ пре него што је генерал Анте Готовина закорачио у хашку судницу. Србији је у априлу дата слична нада. Али у априлу је и Хрватска могла да се нада чланству у ЕУ. Данас, када ЕУ саопштава да ће после пријема Бугарске и Румуније, највероватније морати да обустави пријем нових чланица јер Унија не може да функционише са толиким бројем чланица, Хрватска, мора се рећи, без икакве злурадости, изгледа као много већи губитник од Србије.