Razlika

Sve podseća na kraj marta i početak aprila kada smo, baš kao i sada, čekali ocenu Karle del Ponte od koje zavise pregovori Srbije sa EU. I tada se malo ko nadao da će u sledeću rundu Beograd ući bez Mladića (nije verovao ni glavni pregovarač i tadašnji lider G17 plus Miroljub Labus) i tada je Karla del Ponte iz Beograda otišla nezadovoljna, ali je i tada, baš kao i prekjuče, sasvim neuobičajeno za nju, birala reči kojima je to saopštavala. Premijer Srbije je, baš kao i sada, bio spokojan glede ovog pitanja, spokojniji od svojih partnera u vladi i van nje. Sve je, manje-više, u aprilu bilo slično ovome u oktobru. Jedina upadljiva razlika je to što je Brisel tada mogao Beogradu da ponudi više nade nego što može danas. A pokazalo se da to nije dovoljno.

Pregovori su u aprilu nastavljeni i bez Karlinog zadovoljstva i bez Mladića, pošto je Briselu postalo jasno da je oštrim uslovljavanjima, koja su, prema mišljenju jednog dela administracije EU, prerano obustavila pregovore, i sebe i Beograd doveo u pat poziciju. Samo nada da ćemo moći da potpišemo Sporazum o pridruživanju, koji Srbiji donosi mogućnost slobodne trgovine sa zemljama EU i vizne olakšice očigledno tada nije bila dovoljno velika šargarepa da nahrani izgladnelog magarca. Nastavak pregovora trebalo je da bude ta veća porcija. Recept uspešno primenjen na Hrvatskoj nije se primio na Srbiju. Hrvatska je, naime, puštena da zakorači u predvorje EU pre nego što je general Ante Gotovina zakoračio u hašku sudnicu. Srbiji je u aprilu data slična nada. Ali u aprilu je i Hrvatska mogla da se nada članstvu u EU. Danas, kada EU saopštava da će posle prijema Bugarske i Rumunije, najverovatnije morati da obustavi prijem novih članica jer Unija ne može da funkcioniše sa tolikim brojem članica, Hrvatska, mora se reći, bez ikakve zluradosti, izgleda kao mnogo veći gubitnik od Srbije.