Прави биоскоп

Једно је сасвим сигурно – глумац Драган Бјелогрлић се разуме у режију далеко више него многи у фудбал. Честитам. Показао је редитељску писменост и осећај за детаље. Пронашавши узоре у великој телевизијској баштини коју су створили Александар Ђорђевић, Михаило Вукобратовић и Здравко Шотра, ослонивши се и на сопствено велико телевизијско и филмско глумачко, па и продуцентско искуство, подарио је домаћој публици филм „Монтевидео, Бог те видео”, који се, у најкраћем, може дефинисати као „прави биоскоп”.

Наравно, како је Бјелогрлићев редитељски првенац у редовну биоскопску дистрибуцију ушао прекјуче, рано је прогнозирати да ли ће се у коначници приближити рекордима које су својевремено поставили филмови „Зона Замфирова” и „Ивкова слава” Здравка Шотре. Сигурно је, међутим, да „Монтевидео” има све потенцијале да се у овакву врсту трке упусти.

Јер, реч је овде о филму позитивне енергије, за свачији укус и за све узрасте. О лепој, романтичној и комичној причи заснованој на истинитим фудбалско-историјским догађајима и личностима, о филму у којем је прилично успешно реконструисана једна епоха, у којем нема агресије и насиља (врло мало је и псовки) нити крви на и око фудбалског терена, већ је спорт у њему витешко надметање. Ово је и филм са лепим, младим, умивеним и лепо васпитаним јунацима који поштују каноне пристојног понашања и основне моралне вредности (у том смислу је чак и едукативан). Коначно, ово је и довољно „домољубив” филм да му неће одолети ни највећи „велики Срби” на планети.

Главна тема првог и другог филма (у настанку), као и петнаестоделне телевизијске серије која ће се једног дана појавити, као што је већ добро познато јавности, јесте историјски успех југословенске репрезентације у Монтевидеу 1930. године (састављене искључиво од српских играча), освајање трећег места на Првом светском првенству у фудбалу, као и личности младих фудбалера Благоје-Моше Марјановића и Александра Тирнанића-Тиркета који су постали и остали једне од најмаркантнијих фигура у историји нашег фудбала.

То је тема и истоимене књиге Владимира Станковића,према којој је Срђан Драгојевић писао сценарио,уз уочљиву асистенцију Ратка Божића и интервенције самог Бјелогрлића, који је чврст ослонац имао и у ауторском делу екипе: сценографу, архитекти Немањи Петровићу, костимографу Драгици Лаушевић, монтажерима Марку Глушцу и Дејану Урошевићу и,наравно, у директору фотографије Горану Воларевићу (музика: „Magnifico”).

Бјелогрлићево редитељско писмо блискије је телевизијском него филмском изразу, филм негде у другом делу чак повремено губи и ритам (да је нешто краћи био би бољи), међутим то превише не квари свеукупни повољан утисак о филму. Много више од режије или истанчаног естетског укуса директора фотографије Воларевића, пажњу у њему привлаче глумци, а нарочито плејада наше глумачке младости предвођена изванредним, природним и максимално уверљивим Милошем Биковићем (знамо то лице из серије „Бела лађа” и комичног хорор студентског филма „Пулс” у којем игра уз Весну Тривалић). Чистота и спонтаност с којом је он на својим плећима изнео главни филмски лик – легендарног Чубурца Александра Тирнанића-Тиркета, за дуго је памћење.

Уз Биковића, раме уз раме,стоји и млади Петар Стругар (прави шмекер у лику шмекера и фудбалског виртуоза Моше Марјановића), а ту су, уочљиви, памтљиви, талентовани и функционални још и Виктор Савић (Милутин Ивковић-Милутинац, комуниста у повоју), Александар Радојичић (Микица Арсенијевић-Балерина), Андрија Кузмановић, Урош Јовичић, Ненад Хераковић, Иван Зекић... и две филмске лепотице Данина Јефтић и Нина Јанковић. Ту је и оно чудо од детета – рођени глумац Предраг Васић („Свети Георгије убива аждаху”, „Шишање”), у улози малог Станоја из чије се визуре заправо и прати овај филм, којем је довољно да се појави на великом платну, рашири очи и све му верујеш.

За смех, шалу, али и за менталитетске одреднице овог нашег народа, задужени су „чубурски мапетовци” – Бранимир Брстина,као брица Боца,и Мима Караџић, као кафеџија Рајко, који заједно, у тандему, производе шалу и смех који има терапеутско дејство на гледаоца.

Глумаца у филму „Монтевидео, Бог те видео” има читава војска и та војска га држи и брани чак и у тренуцима када он помало посустаје (добар рад са глумцима Бјелогрлићу). И управо ту негде је главна снага овог филма у којем је у Београду тридесетих година прошлог века било као усред Париза. Па чак и да тако никада није било, лепо је видети. Барем понекад, на филму.