Чекање дуго 20 година

КРАГУЈЕВАЦ – Иако невелик по простору који заузима и без архитектонске раскоши француских и енглеских владарских здања, дворски комплекс кнеза Милоша Обреновића, подигнут почетком 19. века на узвишици с леве стране реке Лепенице, представља место рођења модерног Крагујевца, прве престонице устаничке Србије.

С обзиром на историјски значај тог места, које је све до 1841, када кнез Михаило Обреновић премешта државну администрацију у Београд, било извориште не само политичке већ и културне снаге нације која се бори против вишевековног турског ропства, дало би се очекивати да му се и данас посвети пажња. Међутим, тај део града, и то 20 година од првих идеја и планова за формирање Милошевог венца, још увек чека уређење које би тој најзначајнијој историјско-културној целини града дало пуни смисао.

Гомиле смећа

Смисла заиста нема, али зато ђубрета има колико не припада ни некој омањој дивљој депонији.

Главна градска пијаца, смештена преко пута комплекса, на свега педесетак метара од Амиџиног конака, представља највећи проблем, а остаци сваковрсног поврћа, разбацаног којекуде, могу само да посведоче да данашња Србија и није баш гладна. Да не причамо о камарама папира, најлона, пластичних мушема и картонских кутија које, данима после вашарских светковина, остају по алејама оближњег парка, давно претвореног у један од најпрометнијих градских бувљака, да их ветар разноси и лепи на лица случајних пролазника.

На простору самог комплекса, између зграде Народног музеја, чију галерију дневно посети један или ниједан љубитељ уметности, Прве крагујевачке гимназије, чије су фасаде од дна до врха "украшене" разнобојним графитима и рупетина осталих после чувене потраге за темељима конака кнегиње Љубице, ситуација је још гора. Mноги пијанци, клошари и истраумирани наркомани ту налазе себи прибежиште, а од гомиле разбијених флаша и употребљених кондома и шприцева тешко је згазити на земљу.

Тако данас изгледа централни део нечега што би требало да буде најуређенија градска целина.

И држава одговорна

Милошев венац би, заправо, требало да се простире од Музеја оружја, старе Милошеве цркве и зграде старе Скупштине на десној обали Лепенице, па све до Ђачког трга и зграде позоришта, који се, практично, налазе у самом срцу града. Уређењем тог простора, Крагујевац би добио један сасвим нов квалитет, такав да би се њиме могао измерити и степен свести о историјском и културном идентитету.

Међутим, те свести још нема. Нема је ни код оних што себе промовишу у локалне визионаре, нити у надлежним републичким институцијама и установама, које се брину о заштити историјског и културног наслеђа.