Надарени језикословац

Обележавање стоте годишњице рођења Скендера Куленовића у најзначајнијим установама културе и науке било је прилика да се његово дело сагледа у целини, а нарочито да се поговори о ономе о чему се мало зна. А мало се, нпр., зна да је Куленовић био изванредан језички стручњак. Своје „изузетно језичко чуло“, своје „знање језика на граници бића и не-бића“, како би рекао Радомир Константиновић, он је преточио у Есеје о језику.

Есеји су збирка текстова објављиваних у новинама, посвећених неговању књижевног језика, његове лепоте и правилности, Куленовићево настојање да грешке које се јављају у пракси исправи и језик, понајвише јавне комуникације, врати у колосек норме. Проблеми о којима говори ваљано су и стручно образложени и тичу се готово свих области језика – фонетике, морфологије, грађења речи, семантике, синтаксе, стила, као и правописа, па и логичких пропуста до којих доводи недовољно промишљен језички израз. Готово сви су, нажалост, актуелни и данас. Читајући ове текстове, тешко је отети се утиску да је у нашој средини борба за правилност књижевног језика један помало сизифовски посао. То тврдоглаво истрајавање на становишту да говорити правилно и није баш толико важно примећује и Куленовић: „Изгледа као да језичке поуке нико не чита или ако их чита да их се не придржава“.

Вредни су пажње и Куленовићеви погледи на језик, који су у складу са најсавременијим токовима језичке науке. Он је писао и о ономе о чему је у лингвистици тек почињало да се говори или ће тек касније бити експлицитно формулисано. Књижевни језик је посматрао у његовом развоју, сматрајући да је народни језик само основица из које је књижевни израстао и коју је надрастао, дограђујући се у интелектуалној и цивилизацијској сфери и репрезентујући свет образованог човека: „Сељачки говор, са оним својим изданком који се развио у патријархалним градским срединама не хвата све оно што је у новијим временима знатно проширило и даље шири стварну основу књижевног језика. Тај термин адекватан је историјски, а данас је већ крњ ... Јер, динамика живота непресушно доноси нове појаве и нове појмове, пред човеком нашег времена све више се – шири план апстракције, а све то природно тражи нове речи, нова значења старих речи, нове размере међу врстама речи... И маколико се савремени човек морао притом ослањати на наше традиционално тзв. народно језичко благо – оно умногоме отказује“.

             Куленовић је, у складу са најсавременијим лингвистичким кретањима тога времена, осетио и да књижевни језик није компактан, да се раслојава према његовој употребној вредности. Није експлицитно говорио о функционалним стиловима, као данашња стилистика, али је помињао посебне начине изражавања у науци, књижевности, публицистици.

У једној појединости је и испредњачио у односу на своје време. Осећао је недостатак партиципа, које је наш стари књижевни језик имао, а савремени их није преузео, јер их није било у народним говорима. И док су се тадашњи лингвисти оштро супротстављали свакој њиховој случајној појави (недопустиви су били придеви понижавајући, руководећи, дрхтећи, лежећи, а поготово трчећи дечак, нпр.), Куленовић је писао како други европски језици „имају далеко веће могућности да релативну реченицу по потреби сажму (на примјер склонивим партиципима), а ми смо у томе веома ограничени“ и како „нема разлога да у начелу будемо против све чешће појаве претварања глаголских прилога у придеве“.

Писао је Куленовић и о страним речима с правом мером – борећи се за чистоту језика, али без анимозитета према њима. Наћи ћемо у Есејима и много о семантици речи, о развоју нових значења појединих речи, о семантичким преливима појединих значења, о јединству такозваног српског и хрватског књижевног језика, разноврсних језичких савета како би се језик довео у склад са језичком нормом.

Проницљиво уочавање језичких проблема, добра лингвистичка анализа, савремени погледи на језик, смелост да се прихвате новине, које су време и пракса потврдили као исправне, показују да смо у Скендеру Куленовићу имали надареног језикословца, са темељним лингвистичким знањем и истанчаним смислом за језик.