Nadareni jezikoslovac

Obeležavanje stote godišnjice rođenja Skendera Kulenovića u najznačajnijim ustanovama kulture i nauke bilo je prilika da se njegovo delo sagleda u celini, a naročito da se pogovori o onome o čemu se malo zna. A malo se, npr., zna da je Kulenović bio izvanredan jezički stručnjak. Svoje „izuzetno jezičko čulo“, svoje „znanje jezika na granici bića i ne-bića“, kako bi rekao Radomir Konstantinović, on je pretočio u Eseje o jeziku.

Eseji su zbirka tekstova objavljivanih u novinama, posvećenih negovanju književnog jezika, njegove lepote i pravilnosti, Kulenovićevo nastojanje da greške koje se javljaju u praksi ispravi i jezik, ponajviše javne komunikacije, vrati u kolosek norme. Problemi o kojima govori valjano su i stručno obrazloženi i tiču se gotovo svih oblasti jezika – fonetike, morfologije, građenja reči, semantike, sintakse, stila, kao i pravopisa, pa i logičkih propusta do kojih dovodi nedovoljno promišljen jezički izraz. Gotovo svi su, nažalost, aktuelni i danas. Čitajući ove tekstove, teško je oteti se utisku da je u našoj sredini borba za pravilnost književnog jezika jedan pomalo sizifovski posao. To tvrdoglavo istrajavanje na stanovištu da govoriti pravilno i nije baš toliko važno primećuje i Kulenović: „Izgleda kao da jezičke pouke niko ne čita ili ako ih čita da ih se ne pridržava“.

Vredni su pažnje i Kulenovićevi pogledi na jezik, koji su u skladu sa najsavremenijim tokovima jezičke nauke. On je pisao i o onome o čemu je u lingvistici tek počinjalo da se govori ili će tek kasnije biti eksplicitno formulisano. Književni jezik je posmatrao u njegovom razvoju, smatrajući da je narodni jezik samo osnovica iz koje je književni izrastao i koju je nadrastao, dograđujući se u intelektualnoj i civilizacijskoj sferi i reprezentujući svet obrazovanog čoveka: „Seljački govor, sa onim svojim izdankom koji se razvio u patrijarhalnim gradskim sredinama ne hvata sve ono što je u novijim vremenima znatno proširilo i dalje širi stvarnu osnovu književnog jezika. Taj termin adekvatan je istorijski, a danas je već krnj ... Jer, dinamika života nepresušno donosi nove pojave i nove pojmove, pred čovekom našeg vremena sve više se – širi plan apstrakcije, a sve to prirodno traži nove reči, nova značenja starih reči, nove razmere među vrstama reči... I makoliko se savremeni čovek morao pritom oslanjati na naše tradicionalno tzv. narodno jezičko blago – ono umnogome otkazuje“.

             Kulenović je, u skladu sa najsavremenijim lingvističkim kretanjima toga vremena, osetio i da književni jezik nije kompaktan, da se raslojava prema njegovoj upotrebnoj vrednosti. Nije eksplicitno govorio o funkcionalnim stilovima, kao današnja stilistika, ali je pominjao posebne načine izražavanja u nauci, književnosti, publicistici.

U jednoj pojedinosti je i isprednjačio u odnosu na svoje vreme. Osećao je nedostatak participa, koje je naš stari književni jezik imao, a savremeni ih nije preuzeo, jer ih nije bilo u narodnim govorima. I dok su se tadašnji lingvisti oštro suprotstavljali svakoj njihovoj slučajnoj pojavi (nedopustivi su bili pridevi ponižavajući, rukovodeći, drhteći, ležeći, a pogotovo trčeći dečak, npr.), Kulenović je pisao kako drugi evropski jezici „imaju daleko veće mogućnosti da relativnu rečenicu po potrebi sažmu (na primjer sklonivim participima), a mi smo u tome veoma ograničeni“ i kako „nema razloga da u načelu budemo protiv sve češće pojave pretvaranja glagolskih priloga u prideve“.

Pisao je Kulenović i o stranim rečima s pravom merom – boreći se za čistotu jezika, ali bez animoziteta prema njima. Naći ćemo u Esejima i mnogo o semantici reči, o razvoju novih značenja pojedinih reči, o semantičkim prelivima pojedinih značenja, o jedinstvu takozvanog srpskog i hrvatskog književnog jezika, raznovrsnih jezičkih saveta kako bi se jezik doveo u sklad sa jezičkom normom.

Pronicljivo uočavanje jezičkih problema, dobra lingvistička analiza, savremeni pogledi na jezik, smelost da se prihvate novine, koje su vreme i praksa potvrdili kao ispravne, pokazuju da smo u Skenderu Kulenoviću imali nadarenog jezikoslovca, sa temeljnim lingvističkim znanjem i istančanim smislom za jezik.