Потрага за сликама

Јучерашња вест да су Веру Лубарду, удовицу чувеног сликара Петра Лубарде, болничари и полиција изнели из породичне куће на Дедињу и одвели у болницу поново је отворила питања заоставштине овог уметника која је већ годинама обавијена велом тајне. После смрти Петра Лубарде 1974. године, здање је претворено у спомен-кућу, али то је потрајало само неколико година.

Поводом 100 година од рођења овог сликара, Музеј на Цетињу и Музеј савремене уметности у Београду организоваће следеће године у музеју на Ушћу изложбу његових слика.

– То, међутим, неће бити ретроспектива, него оно најбоље из Лубардиног опуса, а зна се да се то што је најбоље налази у музејима и неким приватним колекцијама – каже Петар Ћуковић, директор Музеја на Цетињу.

Познато је већ годинама да је кућа удовице Вере Лубарде била потпуно недоступна за историчаре уметности, представнике града, па и родбину. Постоје бројне спекулације да се сликама које су остале у тој кући трговало, да су биле чак преправљане, фалсификоване, продаване по баснословним ценама...

– Страшно је то што се догодило, али мислим да новински текстови о овом случају могу да буду само контрапродуктивни, зато што ће сада арт дилери из целог града да крену у потрагу за тим сликама. По последњем попису, а то су стари спискови, пре него што је кућа постала недоступна, било је 67 слика и 130 цртежа, студија и скица. Познато је да су градске власти више пута нудиле Лубардиној удовици да среде башту и кућу, али је она то одбијала. Сада је најважније да се види шта је затечено у кући. Незванично, дела из те куће често су налазила место на тржишту слика, али не зна се поуздано да ли је Вера Лубарда била иницијатор тих акција. Ако град Београд додели ову кућу "Кући легата", наш први задатак биће да направимо попис преосталих дела – каже Ана Поповић-Бодрожа, директорка "Куће легата" у Београду.

Сестра Петра Лубарде Верица и њена кћи Ђина, које већ годинама живе у Израелу, најближи су рођаци и више од 30 година нису имале контакт са удовицом сликара и не знају шта је остало у кући.

– Код мене се налази само оно што ми је мој брат Петар поклонио. Нико од нас није могао да уђе у кућу и нисмо имали никакав контакт са Вером Лубардом. Моја ћерка Ђина и ја смо покушавале да сазнамо шта је са сликама, ангажован је и адвокат, али ствар се отегла – каже Верица Дорнер.

И њена кћи Ђина каже да и власнички односи у вези са кућом нису јасни. Поводом 30 година од смрти Петра Лубарде, рођаке овог сликара су у сарадњи са амбасадом Израела у Београду приредиле  изложбу његових дела у околини Тел Авива.

Нашој редакцији јавио се јуче и блиски рођак породице Лубарда, Ђуро Лубарда. Он понавља исту причу – да породица није имала никакву могућност да свих ових година уђе у кућу покојног сликара и да је постојала намера о оснивању фондације Лубарда која би бринула о заоставштини. Прича се очигледно врти у круг, јер најпре се морају пронаћи слике које су расуте којекуда.

Петар Лубарда (1907–1974) рођен је у Љуботињи код Цетиња. Студирао је сликарство у  Београду и Паризу. У Риму је 1929. године отворена његова прва самостална изложба. На међународној изложби у Паризу (1937) добио је Гран при, а 1940. на интернационалној изложби у Хагу прву награду. Ратне године је провео у концентрационим логорима. Учествовао је у организацији и формирању прве Умјетничке школе у Црној Гори у којој је био један од првих предавача. Историјска изложба у Београду (1952) означила је радикалан модернистички раскид са соцреалистичким стилом у уметности у бившој Југославији. После успеха изложбе у Београду, отвара две самосталне изложбе у Паризу. Добитник је више интернационалних награда: Интернационална откупна награда на Бијеналу у Сао Паолу 1953, прва награда на Бијеналу у Токију 1955, Национална награда Гугенхајм 1956, Хердерова награда у Бечу 1973. године...

Марија Ђорђевић

--------------------------------------------------------------------------

Најпре дератизација

Обавићемо све што је потребно да се здање упристоји, рекла Горица Мојовић

Вера Лубарда, удовица Петра Лубарде, после јучерашњег позива комшија забринутих за њено здравље и интервенције полиције и болничара смештена је у Дом за стара и незбринута лица, а легат-кућа Петра Лубарде у Иличићевој улици на Дедињу требало би коначно да добије изглед какав доликује спомен-кући једног од највећих српских сликара.

– Уговором којим је Петар Лубарда своју кућу у легат оставио Музеју савремене уметности заштићено је и неприкосновено право Вере Лубарде да до своје смрти борави у њој – рекла је за "Политику" Горица Мојовић, помоћник градоначелника.

Мојовићева је истакла да је за запуштен изглед ове куће одговорна Вера Лубарда, јер је одбијала сваку врсту контакта и сарадње са градским властима и тако спречавала људе из музеја и града да обаве неопходне радове.

– Нисмо имали право да радимо било шта без дозволе Вере Лубарде. Преко Центра за социјални рад и полиције покушали смо неколико пута да интервенишемо и заштитимо легат Петра Лубарде, али и његову жену – објаснила је Мојовићева и додала:

 – Пре две године желели смо да обавимо дератизацију у запуштеној кући, али у томе нисмо успели, јер се Вера није слагала с тим.

Горица Мојовић је рекла да је проблем био и у томе што Вера Лубарда нема блиских рођака од којих би се тражила сагласност и који би помогли да се реше недаће ове жене, али и легата.

С обзиром на то да су на јучерашње јауке и позиве у помоћ Вере Лубарде њене комшије позвале полицију и болничаре, она је смештена у Дом за стара и незбринута лица. Суседи Вере Лубарде тврде да она готово није излазила из куће, да није разговарала ни са ким из краја и да је, по свој прилици, неспособна за самосталан живот. Старица је највероватније била и изгладнела, јер човек који јој иначе доноси храну није у Београду, а бригу о њој сада су преузели запослени у Дому за стара и незбринута лица.

– Обавићемо дератизацију, дезинфекцију и све потребне радове како бисмо кућу-легат Петра Лубарде у што краћем року довели у пристојно стање. Поставићемо обезбеђење које ће чувати овај објекат и учинићемо све како би Лубардина кућа изгледала не само пристојно, већ онако како треба да изгледа спомен-кућа великог српског уметника – закључила је Мојовићева.
Борко Павићевић