Potraga za slikama

Jučerašnja vest da su Veru Lubardu, udovicu čuvenog slikara Petra Lubarde, bolničari i policija izneli iz porodične kuće na Dedinju i odveli u bolnicu ponovo je otvorila pitanja zaostavštine ovog umetnika koja je već godinama obavijena velom tajne. Posle smrti Petra Lubarde 1974. godine, zdanje je pretvoreno u spomen-kuću, ali to je potrajalo samo nekoliko godina.

Povodom 100 godina od rođenja ovog slikara, Muzej na Cetinju i Muzej savremene umetnosti u Beogradu organizovaće sledeće godine u muzeju na Ušću izložbu njegovih slika.

– To, međutim, neće biti retrospektiva, nego ono najbolje iz Lubardinog opusa, a zna se da se to što je najbolje nalazi u muzejima i nekim privatnim kolekcijama – kaže Petar Ćuković, direktor Muzeja na Cetinju.

Poznato je već godinama da je kuća udovice Vere Lubarde bila potpuno nedostupna za istoričare umetnosti, predstavnike grada, pa i rodbinu. Postoje brojne spekulacije da se slikama koje su ostale u toj kući trgovalo, da su bile čak prepravljane, falsifikovane, prodavane po basnoslovnim cenama...

– Strašno je to što se dogodilo, ali mislim da novinski tekstovi o ovom slučaju mogu da budu samo kontraproduktivni, zato što će sada art dileri iz celog grada da krenu u potragu za tim slikama. Po poslednjem popisu, a to su stari spiskovi, pre nego što je kuća postala nedostupna, bilo je 67 slika i 130 crteža, studija i skica. Poznato je da su gradske vlasti više puta nudile Lubardinoj udovici da srede baštu i kuću, ali je ona to odbijala. Sada je najvažnije da se vidi šta je zatečeno u kući. Nezvanično, dela iz te kuće često su nalazila mesto na tržištu slika, ali ne zna se pouzdano da li je Vera Lubarda bila inicijator tih akcija. Ako grad Beograd dodeli ovu kuću "Kući legata", naš prvi zadatak biće da napravimo popis preostalih dela – kaže Ana Popović-Bodroža, direktorka "Kuće legata" u Beogradu.

Sestra Petra Lubarde Verica i njena kći Đina, koje već godinama žive u Izraelu, najbliži su rođaci i više od 30 godina nisu imale kontakt sa udovicom slikara i ne znaju šta je ostalo u kući.

– Kod mene se nalazi samo ono što mi je moj brat Petar poklonio. Niko od nas nije mogao da uđe u kuću i nismo imali nikakav kontakt sa Verom Lubardom. Moja ćerka Đina i ja smo pokušavale da saznamo šta je sa slikama, angažovan je i advokat, ali stvar se otegla – kaže Verica Dorner.

I njena kći Đina kaže da i vlasnički odnosi u vezi sa kućom nisu jasni. Povodom 30 godina od smrti Petra Lubarde, rođake ovog slikara su u saradnji sa ambasadom Izraela u Beogradu priredile  izložbu njegovih dela u okolini Tel Aviva.

Našoj redakciji javio se juče i bliski rođak porodice Lubarda, Đuro Lubarda. On ponavlja istu priču – da porodica nije imala nikakvu mogućnost da svih ovih godina uđe u kuću pokojnog slikara i da je postojala namera o osnivanju fondacije Lubarda koja bi brinula o zaostavštini. Priča se očigledno vrti u krug, jer najpre se moraju pronaći slike koje su rasute kojekuda.

Petar Lubarda (1907–1974) rođen je u Ljubotinji kod Cetinja. Studirao je slikarstvo u  Beogradu i Parizu. U Rimu je 1929. godine otvorena njegova prva samostalna izložba. Na međunarodnoj izložbi u Parizu (1937) dobio je Gran pri, a 1940. na internacionalnoj izložbi u Hagu prvu nagradu. Ratne godine je proveo u koncentracionim logorima. Učestvovao je u organizaciji i formiranju prve Umjetničke škole u Crnoj Gori u kojoj je bio jedan od prvih predavača. Istorijska izložba u Beogradu (1952) označila je radikalan modernistički raskid sa socrealističkim stilom u umetnosti u bivšoj Jugoslaviji. Posle uspeha izložbe u Beogradu, otvara dve samostalne izložbe u Parizu. Dobitnik je više internacionalnih nagrada: Internacionalna otkupna nagrada na Bijenalu u Sao Paolu 1953, prva nagrada na Bijenalu u Tokiju 1955, Nacionalna nagrada Gugenhajm 1956, Herderova nagrada u Beču 1973. godine...

Marija Đorđević

--------------------------------------------------------------------------

Najpre deratizacija

Obavićemo sve što je potrebno da se zdanje upristoji, rekla Gorica Mojović

Vera Lubarda, udovica Petra Lubarde, posle jučerašnjeg poziva komšija zabrinutih za njeno zdravlje i intervencije policije i bolničara smeštena je u Dom za stara i nezbrinuta lica, a legat-kuća Petra Lubarde u Iličićevoj ulici na Dedinju trebalo bi konačno da dobije izgled kakav dolikuje spomen-kući jednog od najvećih srpskih slikara.

– Ugovorom kojim je Petar Lubarda svoju kuću u legat ostavio Muzeju savremene umetnosti zaštićeno je i neprikosnoveno pravo Vere Lubarde da do svoje smrti boravi u njoj – rekla je za "Politiku" Gorica Mojović, pomoćnik gradonačelnika.

Mojovićeva je istakla da je za zapušten izgled ove kuće odgovorna Vera Lubarda, jer je odbijala svaku vrstu kontakta i saradnje sa gradskim vlastima i tako sprečavala ljude iz muzeja i grada da obave neophodne radove.

– Nismo imali pravo da radimo bilo šta bez dozvole Vere Lubarde. Preko Centra za socijalni rad i policije pokušali smo nekoliko puta da intervenišemo i zaštitimo legat Petra Lubarde, ali i njegovu ženu – objasnila je Mojovićeva i dodala:

 – Pre dve godine želeli smo da obavimo deratizaciju u zapuštenoj kući, ali u tome nismo uspeli, jer se Vera nije slagala s tim.

Gorica Mojović je rekla da je problem bio i u tome što Vera Lubarda nema bliskih rođaka od kojih bi se tražila saglasnost i koji bi pomogli da se reše nedaće ove žene, ali i legata.

S obzirom na to da su na jučerašnje jauke i pozive u pomoć Vere Lubarde njene komšije pozvale policiju i bolničare, ona je smeštena u Dom za stara i nezbrinuta lica. Susedi Vere Lubarde tvrde da ona gotovo nije izlazila iz kuće, da nije razgovarala ni sa kim iz kraja i da je, po svoj prilici, nesposobna za samostalan život. Starica je najverovatnije bila i izgladnela, jer čovek koji joj inače donosi hranu nije u Beogradu, a brigu o njoj sada su preuzeli zaposleni u Domu za stara i nezbrinuta lica.

– Obavićemo deratizaciju, dezinfekciju i sve potrebne radove kako bismo kuću-legat Petra Lubarde u što kraćem roku doveli u pristojno stanje. Postavićemo obezbeđenje koje će čuvati ovaj objekat i učinićemo sve kako bi Lubardina kuća izgledala ne samo pristojno, već onako kako treba da izgleda spomen-kuća velikog srpskog umetnika – zaključila je Mojovićeva.
Borko Pavićević