Сарадници сунца

У последње време све чешће се може чути међу колегама које пишу за децу да је дошло време да се оснује удружење писаца за децу. Задатак тог удружења био би, кажу, борба за побољшање статуса писаца који се баве писањем за најмлађе, афирмација тог племенитог посла, укратко: побољшање угледа и те врсте литературе и тих стваралаца.

Истине ради треба рећи да тај жанр, ако га тако можемо назвати, не ужива углед који заслужује, ни у књижевној чаршији, ни на вредносној лествици коју праве критичари и теоретичари књижевности. Чак и у време најбољег нашег писца за децу, Змаја, било је тако. Писање за децу сматрало се, па и данас се сматра, неком врстом примењене литературе, самим тим мање вредном и мање тешком на неком (непостојећем) естетском кантару.

И Змајеве дечје игре, којима је, између осталог, све горе поменуто било и остаје и даље у опису делатности, придружују се предлогу да се то удружење оснује.

Ја немам намеру сада да хвалим посао којим се и сам бавим, да по ко зна који пут понављам речи Душка Радовића, да за децу треба писати као за одрасле, само... много боље! Али ћу цитирати Душкове речи, које сам забележио и штампао у књизи „Ко је ово“ (НИРО Књижевне новине, Бгд, 1982): „Ја не волим писце који су само писци за децу, то је нека инвалидска врста писаца. Лепо је кад неко има разлога и расположења да пише и за децу.“

Одмах ми пада на памет Т. С. Елиот, који је у једном тренутку имао разлога и расположења да напише и једну књигу за децу, („Old Possum’s Book of Practical Cats”, Faber and Faber LTD, MCXL). Енглески песник и нобеловац, аутор потресне поеме „Пуста земља“, испоштовао је надахнуће и частио дечји народ са тих петнаест песама о практичним мачкама, у беспрекорно римованим стиховима и строфама, предајући се мајсторској игри речима. И није нимало случајно да је ову Елиотову књигу на српски преводио Милован Данојлић, који је, такође, као већ славан песник, после легендарне књиге „Урођенички псалми”, у једном тренутку имао разлога и расположења да нама, и деци, пева о томе како спавају трамваји.                                   

Да ли би оснивање удружења писаца за децу могло да учини за Милована Данојлића нешто више од његове поезије за децу? Да ли академику Данојлићу треба више славе и поштовања него што је има?

Сасвим сам сигуран да Милован Данојлић не би био члан тог удружења. А ако он не би био, онда би то удружење сачињавала она Душкова „инвалидска врста писаца“. Бојим се да је та идеја и потекла од те врсте писаца.

Штета од таквог раздруживања у новo удружењe српских писаца била би вишеструка. Већ постоје два чопора српских писаца, Удружење књижевника Србије и Српско књижевно друштво, који реже једни на друге. Нови чопор би неминовно створио нове сукобе.

Српски писци за децу су већ чланови Удружења књижевника или Књижевног друштва. Тешко је наслутити која би они права и привилегије добили у новом удружењу, а која немају у већ постојећим.

Или се у овим предлозима крије нешто треће: тражење легитимитета за просечну, тривијалну, или чак лошу литературу! Сведоци смо данас да се све чешће лаћају пера, или компјутера, пензионисани професори, полицајци и војна лица, којима слободно време даје литерарна крила да својим унуцима пишу, посвећују и штампају књиге. Нема више издавачких кућа које су имале институције уредника и рецензента, који су бринули о квалитету рукописа. Данас је довољно написати књигу и платити осам стотина евра штампарији, а затим поднети молбу неком од удружења и постати његов члан. Такви су најагилнији у плаћању чланарине и присуству на годишњим и другим скупштинама, промоцијама и сусретима...

Шта ће, онда, и њима удружење писаца за децу?

Не знам.

Али да не би испало да кокодачем а јаја не носим, покушаћу да образложим један предлог, који се у највећој мери ослања на размишљања Душана Радовића: „Деца се могу сматрати народом, па је и књижевност за децу као народна, разумљива за све, једноставна, наивна и ведра. Ведрина! Она је за мене, најпре, знак детињства, затим знак духовног и душевног здравља, и даље, ведрина је и повод и смисао мог бављења литературом. Ведро мислити и ведро писати, у смислу – једноставно, бистро, прегледно, читко, кратко и јасно, то, безмало, значи бити сарадник Сунца.“

Недавно, на Сајму књига у Београду чули смо од Швеђана да они имају Академију писаца за децу. Сама реч академија односи се на високе, више или средње школе, а шта је литература за децу него школа у којој се образују будући професори, лекари, инжeњери, министри, научници... У којој се уче племенитости, хуманости и лепоти.

Хајде да покушамо да искомбинујемо Душка Радовића и Швеђане, па да предложимо да се оснује академија Сарадници Сунца! Да чланови те академије буду најбољи писци, илустратори, композитори, професори, васпитачи, педијатри, дакле они који се баве децом. Не треба се плашити да ће неко ову академију прогласити елитистичком, она ће то већ бити! Треба бити благонаклон према свима који се одлучују да пишу, да своју интиму стављају на увид јавности, али, такође треба бити храбар па рећи попу да је поп, а бобу да је боб! Борити се за квалитет, а не против неквалитета! Нека то буде уступак овом галиматијасу који зову демократијом!

Па да академија Сарадници Сунца једнога дана прерасте у прави институт који би се бавио феноменима и тајнама детињства, који би регистровао, окупљао и васпитавао децу и младе, талентоване људе, будуће писце, сликаре, композиторе, али и критичаре, теоретичаре књижевности, естетичаре...

Али, о том – потом. Најпре би требало спречити оснивање удружења писаца за децу!