Saradnici sunca

U poslednje vreme sve češće se može čuti među kolegama koje pišu za decu da je došlo vreme da se osnuje udruženje pisaca za decu. Zadatak tog udruženja bio bi, kažu, borba za poboljšanje statusa pisaca koji se bave pisanjem za najmlađe, afirmacija tog plemenitog posla, ukratko: poboljšanje ugleda i te vrste literature i tih stvaralaca.

Istine radi treba reći da taj žanr, ako ga tako možemo nazvati, ne uživa ugled koji zaslužuje, ni u književnoj čaršiji, ni na vrednosnoj lestvici koju prave kritičari i teoretičari književnosti. Čak i u vreme najboljeg našeg pisca za decu, Zmaja, bilo je tako. Pisanje za decu smatralo se, pa i danas se smatra, nekom vrstom primenjene literature, samim tim manje vrednom i manje teškom na nekom (nepostojećem) estetskom kantaru.

I Zmajeve dečje igre, kojima je, između ostalog, sve gore pomenuto bilo i ostaje i dalje u opisu delatnosti, pridružuju se predlogu da se to udruženje osnuje.

Ja nemam nameru sada da hvalim posao kojim se i sam bavim, da po ko zna koji put ponavljam reči Duška Radovića, da za decu treba pisati kao za odrasle, samo... mnogo bolje! Ali ću citirati Duškove reči, koje sam zabeležio i štampao u knjizi „Ko je ovo“ (NIRO Književne novine, Bgd, 1982): „Ja ne volim pisce koji su samo pisci za decu, to je neka invalidska vrsta pisaca. Lepo je kad neko ima razloga i raspoloženja da piše i za decu.“

Odmah mi pada na pamet T. S. Eliot, koji je u jednom trenutku imao razloga i raspoloženja da napiše i jednu knjigu za decu, („Old Possum’s Book of Practical Cats”, Faber and Faber LTD, MCXL). Engleski pesnik i nobelovac, autor potresne poeme „Pusta zemlja“, ispoštovao je nadahnuće i častio dečji narod sa tih petnaest pesama o praktičnim mačkama, u besprekorno rimovanim stihovima i strofama, predajući se majstorskoj igri rečima. I nije nimalo slučajno da je ovu Eliotovu knjigu na srpski prevodio Milovan Danojlić, koji je, takođe, kao već slavan pesnik, posle legendarne knjige „Urođenički psalmi”, u jednom trenutku imao razloga i raspoloženja da nama, i deci, peva o tome kako spavaju tramvaji.                                   

Da li bi osnivanje udruženja pisaca za decu moglo da učini za Milovana Danojlića nešto više od njegove poezije za decu? Da li akademiku Danojliću treba više slave i poštovanja nego što je ima?

Sasvim sam siguran da Milovan Danojlić ne bi bio član tog udruženja. A ako on ne bi bio, onda bi to udruženje sačinjavala ona Duškova „invalidska vrsta pisaca“. Bojim se da je ta ideja i potekla od te vrste pisaca.

Šteta od takvog razdruživanja u novo udruženje srpskih pisaca bila bi višestruka. Već postoje dva čopora srpskih pisaca, Udruženje književnika Srbije i Srpsko književno društvo, koji reže jedni na druge. Novi čopor bi neminovno stvorio nove sukobe.

Srpski pisci za decu su već članovi Udruženja književnika ili Književnog društva. Teško je naslutiti koja bi oni prava i privilegije dobili u novom udruženju, a koja nemaju u već postojećim.

Ili se u ovim predlozima krije nešto treće: traženje legitimiteta za prosečnu, trivijalnu, ili čak lošu literaturu! Svedoci smo danas da se sve češće laćaju pera, ili kompjutera, penzionisani profesori, policajci i vojna lica, kojima slobodno vreme daje literarna krila da svojim unucima pišu, posvećuju i štampaju knjige. Nema više izdavačkih kuća koje su imale institucije urednika i recenzenta, koji su brinuli o kvalitetu rukopisa. Danas je dovoljno napisati knjigu i platiti osam stotina evra štampariji, a zatim podneti molbu nekom od udruženja i postati njegov član. Takvi su najagilniji u plaćanju članarine i prisustvu na godišnjim i drugim skupštinama, promocijama i susretima...

Šta će, onda, i njima udruženje pisaca za decu?

Ne znam.

Ali da ne bi ispalo da kokodačem a jaja ne nosim, pokušaću da obrazložim jedan predlog, koji se u najvećoj meri oslanja na razmišljanja Dušana Radovića: „Deca se mogu smatrati narodom, pa je i književnost za decu kao narodna, razumljiva za sve, jednostavna, naivna i vedra. Vedrina! Ona je za mene, najpre, znak detinjstva, zatim znak duhovnog i duševnog zdravlja, i dalje, vedrina je i povod i smisao mog bavljenja literaturom. Vedro misliti i vedro pisati, u smislu – jednostavno, bistro, pregledno, čitko, kratko i jasno, to, bezmalo, znači biti saradnik Sunca.“

Nedavno, na Sajmu knjiga u Beogradu čuli smo od Šveđana da oni imaju Akademiju pisaca za decu. Sama reč akademija odnosi se na visoke, više ili srednje škole, a šta je literatura za decu nego škola u kojoj se obrazuju budući profesori, lekari, inženjeri, ministri, naučnici... U kojoj se uče plemenitosti, humanosti i lepoti.

Hajde da pokušamo da iskombinujemo Duška Radovića i Šveđane, pa da predložimo da se osnuje akademija Saradnici Sunca! Da članovi te akademije budu najbolji pisci, ilustratori, kompozitori, profesori, vaspitači, pedijatri, dakle oni koji se bave decom. Ne treba se plašiti da će neko ovu akademiju proglasiti elitističkom, ona će to već biti! Treba biti blagonaklon prema svima koji se odlučuju da pišu, da svoju intimu stavljaju na uvid javnosti, ali, takođe treba biti hrabar pa reći popu da je pop, a bobu da je bob! Boriti se za kvalitet, a ne protiv nekvaliteta! Neka to bude ustupak ovom galimatijasu koji zovu demokratijom!

Pa da akademija Saradnici Sunca jednoga dana preraste u pravi institut koji bi se bavio fenomenima i tajnama detinjstva, koji bi registrovao, okupljao i vaspitavao decu i mlade, talentovane ljude, buduće pisce, slikare, kompozitore, ali i kritičare, teoretičare književnosti, estetičare...

Ali, o tom – potom. Najpre bi trebalo sprečiti osnivanje udruženja pisaca za decu!