Последњи дан Тома Радовића

Чачак – Томо Радовић (51) напустио је прошле суботе овај свет, не сазнавши ко је и одакле је. Човек који није имао никога, ни порекла ни порода, биће сахрањен данас на Градском гробљу у породичној гробници посестриме Вере Тановић, поред њених најдражих, сина Србољуба и супруга Станка. Сахрану је организовао Славко Дабовић, предузетник из Првомајске улице у Чачку, где је покојник провео минуле године.

– Томо ми је брат, не могу да дозволим да буде сахрањен као социјални случај, без обележја и трага – објашњава Вера Тановић за „Политику“.

И описује најважније појединости из покојниковог живота...:

– Пронашли су га у пролеће 1959. као новорођенче у тоалету воза, на станици у Чачку. Дали су га у породилиште чачанске болнице, и одредили му основне податке. За дан рођења уписан је Ђурђевдан, име Томо добио је по неоствареној љубави медицинске сестре из породилишта, док су презиме мењали три пута. Прво је било Нађ, па Нахоче и на крају Радовић, не би ли слутило на радост...

Из болнице је као беба дат на чување Нади, која је живела преко пута мојих родитеља, Миле и Мијалка Зимоњића у Улици кнеза Милоша. Кад је сусетка отишла да се породи дала је Тома мојима. Био је при крају основне школе кад су га преместили у Дом за децу у Крушевцу одакле је два пута бежао, враћајући се нама. Једном је пешачио пругом дан и ноћ, морали су трајно да га оставе код нас...

У дом, у Ужице, где је учио занат, отишао је драге воље. Тамо је имао једну велику љубав, неку девојку која је погинула у саобраћајној несрећи. После средње школе испратили смо га у војску, у Бјеловар, а по повратку је живео у суседству. Све приче о његовом животу одмах је прекидао, било је немогуће извући реч о томе.

Само два пута дотакли смо се тајне његовог живота. Најпре, кад смо намеравали да потражимо Томову мајку путем штампе, али је он одустао. Вели: „Шта ако је нађем и видим да живи добро а ја се мучим читавог живота, а ако живи лошије, онда опет ништа”. Другог пута помињала сам му да се жени, није хтео: „Шта да кажем на венчању, где ми је породица, и како мојој деци да објасним да немам никога?”

Дружио се са Вериним супругом и радио у „Слободи“, „Житопромету“ и у Фабрици резног алата где је 2005. године проглашен за – технолошки вишак. Од тада је зарађивао радећи као молер, или шта коме у суседству затреба.

Девет последњих година живео је у дворишној згради Славка Дабовића у Првомајској, не као станар већ као члан домаћинства. Дабовићева супруга Александра кроз сузе се сећа да је Радовић пре две године, на сахрани једне старице, пророчки рекао Славку: „Овако ћеш ти мене сахранити“.

– Били смо блиски, као највећи род – прича Славко Дабовић. Томо је живео скромно што се види и по стварима које су остале иза њега. Само једна торбица гардеробе, укупно две преобуке, и ништа више.

Остале су и успомене о Томовом учешћу на радној акцији „Ђердап 2”, добровољном давалаштву крви, о победама Партизана и његових пет фотографија начињених на каквом слављу. На последњи пут одлази уважен од оних који су га волели. На умрлици стоји да су то породице Тановић, Зимоњић, Симеуновић, Дабовић и многобројни пријатељи.

– Кад је умро мој отац, на умрлици је писало да је ожалошћен и син Томо. Кад сам испратила сина у жалости је био ујак Томо, кад је отишао мој муж жалио га је шурак Томо. Његово место је у породичној гробници, не дам брата у парцелу коју ће касније прекопати – беседи Вера Тановић.

Сад се зна зашто је писац рекао да су сви срећни људи слични, а сви несрећни да су несрећни на свој начин.

Гвозден Оташевић