Није лако остати трезан

Борба против алкохолизма почела је у Србији 1907. године, када је основано Друштво трезвене младежи. Један од најистакнутијих чланова био је др Милош Поповић, који се није задовољавао штампањем књига, брошура и летака већ је утицао да се онима који воле чашицу изводе трезвени позоришни комади, као на пример „Да сам раније знао”, „Кобна чаша”, „Мртваци а пијете”.

Но, како су хладно пиво, кувано вино и љута ракијица многима били омиљенији од сценских поука страсни антиалкохоличар др Поповић се досетио да се против лоших навика може борити само стварањем нових, добрих, и оснива извиђачки покрет.

„Нетачно је да је болест судбина! Истрај, и не предај се. Победићеш. Скаут никада није мртав, осим ако је одиста мртав!”, био је поклич извиђача.

Занимљиво је и шта је др Поповић говорио о Словенима:

„Словенским нацијама недостаје довољно развијено осећање дужности. Развијање тог осећаја је један од најважнијих задатака извиђаштва”.

И предратни управник круга београдских болница, то јест Клиничког центра, др Петар Илић био је борац против овог порока, али у оквиру соколског друштва. Илић је студирао медицину у Русији и тамо се нагледао пијаних руских студената који су испијали вотку бокалима док не попадају. Те навике су га нервирале и када се вратио у Београд под утицајем слика из Русије ширио је трезвењаштво, како се тада говорило за антиалкохолизам, што је признаћете, лепша реч.

У залагању за трезвењаштво изгледа да је мало и претеривао: једна од анегдота из његовог живота каже да су му доктори рекли када су му извадили камен из бубрега „Е мој Перо, да си попио коју, не би имао оволики камен”. Умро је баш када је пошао да предаје о штетности алкохола, неки месец пре почетка Другог светског рата.

Данас у Србији има око двадесет пет клубова антиалкохоличара, успешно лечених или недовољно залечених, који делују самостално или при медицинским установама у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Сомбору, Врању... Један од таквих је Клуб анонимних алкохоличара у Крунској улици у Београду. Чланови клуба сматрају да је то јако лековито када неко ко је оставио алкохол прича о својим личним искушењима, борби, кризама... управо та размена искустава помаже им да истрају и одупру се овом пороку. Један од редовних посетилаца, мада се лекари с тим неће сложити, каже да му је дружење у клубу помогло више него боравак у установама.

– Обраћају нам се љубитељи алкохола који нису сигурни да ли су у проблему или нису. Долазе и образовани и необразовани, разних нација и вера, али искључиво добровољно, јер без личне одлуке нема резултата – каже Игор који додаје да клуб одговара и онима који немају здравствену књижицу а ни новац да плаћају лекаре.

Удружење је интернационално, настало је 1935. године у Америци, данас има више од шест милиона чланова у 150 земаља света а мото рада је врло једноставан: „Будите трезни и помозите другима да престану да пију”.

----------------------------------------------------------------------------------------- 

Похлепни и трезвени

Да ли због строгих критеријума или опште конзумације, тек статистика није нимало весела и показује да је свака шеста особа у Србији алкохоличар, а свака двадесета тежак зависник. По потрошњи алкохола смо четврти у Европи, показало је истраживање Института „Батут”. шљивовица је, кажу лекари, најомиљенија у источној Србији и међу сиромашнијим слојевима. Млади прво пиво попију између 13. и 15. године, а прво пијанство доживе најдаље до 17. године.

Искуство каже и да је тешко повући црту када алкохол престаје да буде само средство за бољу циркулацију и постаје зависност, лекари имају једне критеријуме, а обичан свет друге, а разлика је и у културама и менталитету. Енглези сматрају да је алкохолизам други по важности проблем у њиховој земљи, а за Србе прекомерно конзумирање је на деветнаестом од понуђених двадесет животних зала. Разлога да се попије има много: и кад славимо, али и кад останемо без посла, кола, кад нам продају стан који je већ неко купио: док су једни опијени од похлепе, другима је све теже да остану трезвени.

----------------------------------------------------------------------- 

Промили

Степени пијанства су стандардизовани па је тако припито стање (лаки степен пијанства) од 0,5 до 1,5 промила, пијано стање (средњи степен пијанства) од 1,5 до 2,5 промила, а тешко пијано стање (тешки степен пијанства) од 2,5 до 3,5 промила. Шта онда рећи кад неко пређе шест промила, како се то недавно десило код нас, или кад се са пет промила седи за воланом, сетимо се и тог случаја од пре неколико месеци.