Обавезна гаранција две године

Доношењем Закона о заштити потрошача пружа се пре свега свеобухватна заштита потрошачима на територији Републике Србије. Идентитет потрошача је најшири идентитет; сваки грађанин се свакодневно налази у улози потрошача, у том смислу основни циљ је гарантовање заштите најширем кругу грађана ове земље, док је усаглашавање са правом ЕУ само један од разлога за доношење овог закона. Интервенција у овој сфери била је неопходна без обзира на обавезу хармонизације, како би потрошач, као кључни учесник на тржишту, заузео место које му заиста и припада. Дакле, основни циљ је достизање европског стандарда заштите права потрошача у свим сферама друштвеног живота. 

Кључно право потрошача јесте право на обавештеност, као право на располагање тачним подацима неопходним за разуман избор међу понуђеном робом и услугама. Неједнакост у односу између трговца и потрошача произлази добрим делом из неједнаке информисаности. Трговци знају до детаља карактеристике робе коју продају или услуга које нуде на тржишту, док, на другој страни, потрошачи нису довољно стручни, немају много времена, нити могућности да се са њима унапред упознају, упореде их и изврше избор. Закон предвиђена обавеза трговца да пре закључења уговора обавести потрошача о појединостима које су значајне за његов разуман избор и одлуку да закључи уговор којим прибавља неку робу или услугу.

Та општа обавештења подразумевају:основна обележја робе или услуга, податке који су од значаја за утврђивање идентитета трговца, као што је име трговца; цена која укључује порез и сви додатни поштански трошкови и трошкови транспорта и испоруке по потреби; начин плаћања, начин и рок испоруке, извршења других уговорних обавеза, као и начин на који се поступа по притужбама потрошача; постојање права потрошача на једнострани раскид уговора под условима који су прописани овим законом; постојање постпродајног сервиса и уговорне гаранције, и услови под којима потрошач има право на њих итд.

Узмимо пример продаје намештаја који по својој природи захтева специфичну доставу. За потрошача је важно да зна шта плаћа, односно да ли је цена комада намештаја стварна или је у њу укалкулисна цена превоза и монтаже. Због недоречених важећих законских одредаба постојала је могућност различитог тумачења обавезе обезбеђивања превоза. Потрошач је био у заблуди да плаћа само цену комада намештај, а у ствари је плаћао и превоз и монтажу. У новом нацрту неће постојати могућност оваквог дезинформисања потрошача тако што је прописано да, ако трговац није обавестио потрошача о додатним поштанским трошковима и трошковима транспорта и испоруке као и о чињеници да се они могу ставити потрошачу на терет, потрошач није дужан да плати додатне трошкове.

То практично значидауколико потрошач жели да сам превезе намештај и сам га монтира цена ће бити знатно нижа, а ако не жели може све пратеће услуге да добије по одговарајућој цени која му је унапред предочена. Када располаже сви овим информацијама потрошач може да донесе одлуку према својим финансијским могућностима.

Закон о заштити потрошача из темеља мења досадашњу праксу издавања гаранције. Наиме, с обзиром на постојање одредаба о саобразности робе и услуга, блиских класичном институту одговорности за материјалне недостатке из облигационог права, поставља се питање њиховог односа са гаранцијом.

Закон, у складу са европском праксом и супротно досадашњем моделу (који је, нажалост, представљао правну празнину коју су многи злоупотребљавали), под гаранцијом сматра сваку рекламу, тврдњу или било коју другу изјаву којом давалац износи одређено обећање везано за робу. Овакво обећање је правно обавезујуће под условима датим у изјави и оглашавању. Дакле, сваки пут када трговац „хвали“ своју робу, морао би пазити да ће за такву хвалу онај ко је купи моћи и да га позове на одговорност!

Гаранција представља додатну повољност коју трговци нуде потрошачима. Правила о саобразности („законска гаранција“) важе у сваком случају, она на њих не утиче нити их може мењати, већ само представља њихову допуну, под условима наведеним у закону. Гаранција је један вољни акт трговца, којим се он одлучује да привуче своје муштерије повољнијим условима – на пример, дужим роком за оправку, или проширењем услова под којима прихвата замену. Закон чак предвиђа прекршај уколико се потрошачу законске обавезе трговца поводом саобразности представљају као неке посебне погодности, то јест ако се злоупотребљава реч „гаранција“.

Гарантни лист још увек постоји, али се он издаје само на захтев потрошача и није обавезан. Потрошач постојање гаранције може доказивати и на други начин – премда ће у пракси гарантни лист и даље бити најкоришћенији доказ (дакле, начин да се поуздано утврди њено постојање, а не основ сам по себи) гаранције.

С обзиром на то да је у пракси Центра за заштиту потрошача и регионалних саветовалишта највећи број проблема управо био у вези са остварењем права из гаранције за техничку робу, очекујемо да ће нова законска решења представљати корак ка бољем, уређенијем окружењу за потрошаче у Србији.

Важно је истаћи да је за спровођење овог закона и ефикасну заштиту потрошача потребно поштовање добрих пословних обичаја трговаца. Такође, треба поћи од тога да потрошач није баук, неко безимено лице које је ту да преда новац и нестане, да нема места страху трговаца од несавесних професионалних потрошача који имају као основну делатност изигравање права. 

Савесним трговцима је неопходно уређено тржиште и одговорно пословање конкурената, држави су потребни услови и право по коме делује, а потрошачима, њима трба дозволити поштен однос, ситуацију у којој могу да имају поверења у трговце, у којој могу да знају шта купују и зашто купују, и у којој ће имати ефикасне начине како да остваре право које им је неко ускратио. Када буду могли да направе прави избор, избор за који су сами одговорни, свако ће умети да изабере најбоље. Само ако има право да зна.

За све ово потребно је деловање државе, али то није довољно. Потребна су нам удружења потрошача која се слушају са уважавањем јер су стручна и професионала. Потребни су нам савесни трговци који се боре за своје потрошаче, а тако и за себе и свој профит. Потребни су нам потрошачи који су спремни да се изборе за себе и своја права, брзо правосуђе, добри закони.

Закон о заштити потрошача представља само први корак у покушају да створимо један систем несагледиво широк и посвећен праву потрошача на поштен однос, какав су наше баке и деке имале када су одлазиле у бакалницу у комшилуку.