Добре намере

Према недавном писању штампе, истраживањем Управе за родну равноправност је установљено да је више од половине жена у Србији (54 одсто) доживело неку врсту породичног насиља. Човек се просто запита како то да жене у Србији уопште пристају на удају, па још праве бестселере од књига попут „Дневник Бриџит Џонс”.

Ко је долазио у контакт са подацима о учесталости насиља, зна колико је често тешко ући у траг примарној студији на којој се алармантни подаци заснивају. Америчка ауторка Кристина Хоф Сомерс је у својој књизи „Како је застранио феминизам” дискредитовала велики број таквих статистика (типа „сваких 15 секунди у Америци је пребијена једна жена”), а које српске организације за борбу против породичног насиља и даље наводе као тачне. Честе су и произвољне оцене да насиља има много више него што званичне анкете показују, јер се жене масовно устручавају да о њему говоре. При томе се занемарује чињеница да већину истраживања о породичном насиљу спроводе организације које слепо верују у епидемију насиља над женама и које формулишу питања и обрађују податке на начин који максимално увећава број потврдних одговора.

И штури подаци који су на располагању указују да се до неколико милиона жена жртава насиља у Србији долази тако што се под „насиљем” броји и емотивно или психичко насиље – увреде, омаловажавање, ускраћивање љубави, критиковање сексуалних радњи и сл. Све ово су без сумње појаве које свако жели да доживи што је могуће ређе, али оне су неискорењив део људских односа и ни изблиза нису резервисане само за један пол. Иако се насиље у породици изједначава са насиљем над женама, то има смисла само ако се реч „насиље” користи у уобичајеном смислу речи. Чим се крене са проширивањем појма насиља на све непријатне појаве, ствари постају далеко „равноправније” – студије које се баве проблемима мушкарца по правилу налазе да велики број жена у некој тачки породичног живота омаловажава мушкарце, располаже њиховим платама и уцењује их децом, храном, разводом и сексом.

Прошле године у Србији је убијена тридесет једна жена, што је свакако страшан број, али за неколико милиона мања од наведеног броја жртава насиља. Неко ће рећи да је стављање убијања и пребијања у исту раван са брачним свађама и непријатном критиком најбољи начин да се помогне најугроженијим женама. По тој теорији, све што треба јесте да неколико милиона људи промени своје понашање, и проблем је решен. У реалности, психотерапеути посвећују стотине сати појединачним пацијентима да би евентуално постигли неке минималне промене понашања код максимално мотивисаних клијената. Масовно едуковање народа је не само јалов посао, него индиректно минира заштиту правих жртава насиља којима је помоћ хитно потребна.

Један од разлога за то је што се разблаживањем појма насиља помера фокус са кривичног гоњења на терапеутски приступ проблему, што је директна последица погрешно перципиране распрострањености феномена. Ако су велика већина насилника обични, разумни људи а не опасни криминалци, онда се ресурси усмеравају на оно што је за њих примерено – разне радионице, едукације и дизање свести која ће у доминантној улози упослити разне друштвене раднике. А једном кад се укорени идеја да је насиље врста болести или незнања а не криминал, она се шири и на по живот опасне насилнике на које почиње да се гледа као на жртве којима није потребна казна него, као и свакоме ко се пожалио да је жени загорео ручак, лечење. Искуство у многим областима је показало да искусне силеџије међу првима схватају ова правила игре, и вештим декламовањем политички коректних фраза избегавају адекватне санкције.

Пре неколико недеља јавност у Србији се шокирала како је могуће да се у САД родитељима превентивно одузимају деца, док се од родитеља захтева да докажу своју невиност и одглуме приврженост разним небулозним теоријама васпитања. Иако су многи закључили да се ради о непремостивим културолошким разликама, друштвени процеси који су до тога довели заправо су слични онима који су у Србији покренути причама о потреби забране телесног кажњавања деце и епидемији породичног насиља. Драстични али ретки случајеви озбиљног насиља се комбинују са двосмисленим или чак нетачним подацима о њиховој распрострањености и користе се као повод за наметање произвољних нормативних теорија о породичном животу целој популацији. Као последица, драгоцени ресурси се усмеравају на агресивно преваспитавање нормалног света, уместо на максималну заштиту животно угрожених. Резултат је разуздана бирократија која хоће да помогне свима, а на крају не помаже ником.

доктор психологије