На коме је царство

Прилике у нашем фудбалу подсећају на односе великаша опеваних у народним епским песама. У „Урошу и Мрњавчевићима” се каже:

„Цареви се отимљу о царство,

Међу се хоће да се поморе,

Злаћенима да побуду ножи,

А не знаду на коме је царство.”

О царство се отимљу кроз савез, о царство се отимљу у лиги, о царство се отимљу и где се види и где се не види.

Не прође много, а да се не огласи табор неког фудбалског краља Вукашина, деспота Угљеше или војеводе Гојка и не заиште правду за себе. Слично је било и пре шампионата, а, ето, и сада, између јесење и пролећне сезоне.

Сврха овог текста није да пресуђује на коме је царство, јер оно у фудбалу не би требало да буде ни на коме. Није ни да се бави метафизичким размишљањима наглас из овог или оног табора.

Али, треба скренути пажњу свима у нашем фудбалу да таквим отимањем о царство раде и против свог табора, то јест свог клуба.

Да ли ће бодове освојити овај или онај, да ли је неко заслужио да их има више или мање, да ли неко некоме помаже или одмаже све су то вирови које сами клубови треба да исуше. Или ће ти вртлози да их одвуку на дно.

Жалисмо се да је у оној Југославији било врзино коло. Кад се она растури створисмо сами ново и сада уздишемо за оном некадашњом лигом.

Ако у нашем фудбалу има лова у мутном, онда су ти криволовци само клубови. А какви су они, такав нам је и фудбал, таква нам је и лига, такве су нам и утакмице.

Ако наши клубови не желе витешке мегдане међу собом – нема ко други да заведе ред.

Ми сањамо да се неки наш провуче у Лигу шампиона или Лигу Европе. Са више од тога ни сан не може да нас части.

А некада је пред Црвеном звездом пао на колена и Реал, Партизан је на обе плећке оборио Манчестер јунајтед, Војводини није сметало да против Атлетика „мајсторицу” игра у Мадриду и да га – победи.

А и они мањи су умели да покажу зубе. Рецимо, грчки Олимпијакос се против скромног Рада провукао кроз иглене уши. Да не причамо каква је чуда по Европи правио нишки Раднички...

И у оној Југославији је свако хтео да победи, било је и хладног рата међу клубовима, али су то биле тренутне варнице које је разум ипак охладио.

А сада је он потребнији него тада, јер мања земља, па мање и могућности.

Кад би се Црвена звезда и Партизан, па и Војводина, договорили да треба стварати што јачу лигу, а не само да се гледају своји тренутни интереси, ствари би кренуле набоље. Али, чак и кад би се састали сви табори чини се да би то пре личило на онај скуп код Самодреже цркве, где свако тражи да царство припадне њему, неголи на договор који кућу гради.

Овако, на друге дрвље и камење, а на себе ореол мученика. Уместо умећа које ће привући публику, позиви професионалним навијачима да помогну што већом халабуком. Важнији су бодови по сваку цену, него да нам лига буде полигон за оно што нас чека у Европи.

Наши се клубови боре на коме ће фудбалско царство у Србији. А оно је све мање и све слабије.