Како да славимо празник Христовог рођења

Предновогодишња грозница, после само неколико дана предаха, наставила се у виду предбожићне: опет редови у продавницама, гужва на пијацама, тезге су уместо јелкама и украсима испуњене бадњацима. Домаћини и домаћице журе да све буде „под конац”, спрема се божићна трпеза, детаљно чисти и спрема кућа, смишља се чиме ће се даривати положајник... Али, ко не жели да пропусти смисао самог празника, требало би да прослави радост празника рођења Христовог у цркви, на литургији. Потом, и у свом дому. Прослава Божића, на првом месту, мора да почне нашим учешћем у Светој литургији, где кроз причешће остварујемо заједницу са Богом и свима светима, каже презвитер мр Александар Ђаковац, главни и одговорни уредник „Православља”, новина Српске патријаршије и члан Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке.

– Што се тиче прославе Божића у дому, прво на шта треба да обратимо пажњу јесте измирење са свима са којима смо можда имали неспоразуме, сећање на сиромашне и потребите, домаћа молитва. Данас се исувише наглашава спољашња страна прославе Божића, а занемарује се његов прави смисао, а то је љубав према Богу и љубав према људима, јер, по речи Христовој, ту се крије сав смисао нашег постојања – истиче отац Александар.

Наш саговорник упозорава да је прослављање Божића пред опасношћу да буде банализовано. Хришћанско значење празника угрожава потрошачки менталитет друштва, који га све више претвара у добру прилику за куповину свега и свачега.

– То се на Западу већ одавно догодило и Божић је тамо за многе постао празник који суштински, па чак и формално, нема везе са хришћанством. Да се не заваравамо, није ни код нас много боље, само што је овде Нова година преузела све те елементе „секуларног Божића”, док је сам Божић некако остао приватна ствар верника, пошто је држава желела да га стави у запећак. Данас се људи и на овим просторима враћају прослављању рођења Христовог, надајмо се да ће то прослављање бити праћено и разумевањем правог смисла овог празника, што опет није могуће без учешћа у богослужбеном животу Цркве. Ако у њему не учествује, човек донекле може да наслути шта ми хришћани то прослављамо, али за њега то остаје нешто спољашње и некако страно – каже отац Александар.

Бадње вече и Божић имају своју специфичну „кореографију”, бројне народне обичаје, који дају прослављању празника Христовог Рођења посебну чар и пријемчивост и чине га омиљеним. У многим домовима пећи ће се чесница у коју ће бити стављена пара за срећног добитника коме се заломи баш то парче, уносиће се бадњак и слама у кућу, пити дрен са вином, дочекивати положајник као врло драг гост који укућанима треба да донесе добро. Веровања на претек: ваља све позајмљене ствари и дугове вратити на Бадњи дан, за вечеру треба припремити непаран број јела, на Божић треба радити оне ствари које су нам током године задавале проблема како бисмо их у наредној години лакше савладали, положајнику у неким крајевима измичу столицу на којој седи како би се срећа заковала за кућу, а добро би било, кажу веровања, посадити и неку биљку, јер се верује да ће се она сигурно примити.

– Многи обичаји који се везују за Божић суштински су добри, а неки од њих, штавише, имају јасна хришћанска значења. Рецимо, дочекивање положајника, указује на дочекивање Христа, заправо на наду верујућих да ће Господ сигурно доћи и остварити у историји царство Божије које нам је обећао и даровао. Неки други, опет, указују више на народна веровања: дрен, на пример, симболизује здравље – истиче отац Александар.

Он објашњава да су кроз историју многи народни обичаји чији спољашни чин није изворно хришћански, задобијали хришћанско значење и бивали тако преображени и, с разлогом, прихваћени.

– На историјском нивоу, слама у кући и паљење бадњака треба да симболизују пећину у којој је Христос рођен и ватру којом се огрејао. Бадњак је обично од храстовог дрвета, које иако тренутно делује суво, у себи носи живот, као што је Христос, рођен као човек, истовремено и истинити Бог. После Божића, бадњак не треба никако бацати у контејнер. Они који немају услова да га спале у дому или испред њега, треба да га чувају до наредне године, а онда однесу у цркву, на Бадњи дан, где ће бити спаљен – каже отац Александар.

Ј. Чалија