Глобални пингпонг

 Обрадује ме кад год код Каленићеве пијаце приметим кола неке амбасаде. Сцену доживљавам као израз поверења на високом нивоу према нашој бази, али ме подсећа и на призор из Пекинга који је наговестио – глобалну претумбацију.

Памтим, наиме, да су својевремено тамо, тик једна уз другу, стајале амбасада САД и „свилена пијаца” на којој се одећа куповала за мале паре. Тај необични комшилук био је предзнак, касније се схватило, највеће промене у светским односима – прожимања Кине и Америке. Трговинског „мандаринског” узлета и опадајућег домета суперсиле, који су се досад толико испреплетали да се о њима говори као о „Кимерици” и „сијамским близанцима”, чија ће кооперација или конфронтација дати печат овом веку.

Први пут у новијој историји, кажу експерти, свет зависи од усклађивања односа две идеолошки крајње супротстављене а економски врло повезане силе. Социолози ће наћи поређења са свакојаким браковима из рачуна, али ти примери изгледају безначајни према тандемизирању савремених џинова, једног којим управља Комунистичка партија и другог који је предводник демократског плурализма.

Шта из тога може да произађе за све нас главна је национална и интернационална загонетка, чијем одгонетању не би помогло ни објављивање тајни већих од обелодањених на „Викиликсу”. Кина је „сажела” домете Запада исто онако како је глобализација „сажела” свет – мисли амерички специјалиста Стефан Халпер. Она се претворила, цитирао га је „Економист”, у „највећу рекламу” за другачија системска решења, по којима „може да се хрли ка капитализму а да се очува аутократија”.

Већ подуже, Кина се развија по стопи вишеструко већој од Запада. Избила је на друго место табеле укупне економске моћи (иза САД) и постала извозник број 1. Настави ли се тако, доживећемо да кинески постане важнији језик од енглеског, да јуан преузме улогу долара и конфучијанизам (с послушношћу према биолошки и хијерахијски старијима) превлада над западном филозофијом (либералног деловања), упозорава британски експерт Мартин Џејкс.

Далеко смо од тога. Упркос посртањима, Америка и Запад у целини вишеструко предњаче. Статистика Пекинга каже да је Кина тек „око стотог места” на свету, када се рачуна висина дохотка по становнику.

Али, Кина је највећи поседник (око 900 милијарди долара) обвезница дуга у који је Америка запала сопственим претеривањима. И земља с којом САД имају највећи трговински дефицит, добрим делом због сеобе капитала ка већем профиту и увоза јефтиније робе која подупире социјални мир.

У међувремену, Пекинг почиње с рекордним девизним резервама од 2,65 хиљада милијарди долара да делује као алтернативни Међународни монетарни фонд. Кина наводи да је од почетка глобалне финансијске кризе 2008, само у ММФ упумпала 50 милијарди долара и да је аранжманима вредним 98 милијарди учествовала у стабилизационим подухватима разних посрнулих система.

Сведоци смо историјског парадокса – да се земље у развоју, превасходно Кина, испостављају као финансијски видари оболелих развијених земаља, констатује Хавијер Солана, као коаутор чланка у мадридском „Паису”. Тренутно то, уз закључивање нових послова, по Европи ради кинески вицепремијер Ли Кећијанг. Исти курс наставиће, кроз десетак дана у Белој кући, председници Ху Ђинтао и Барак Обама…

Хроничари подсећају да је нормализација односа две силе почела пре четири деценије, наступом стонотенисера САД у Кини, чином која је симболички потврђивао заједничко супротстављање ондашњем СССР-у. Стратешки пингпонг су две силе наставиле, а поједини ироничари им пребацују да сада глобус економски користе као лоптицу.

Полемике истрајавају, а дипломатски ветеран Збигњев Бжежински позива да се избегне „међусобна демонизација”. Јер, додаје, криза у једној изазваће кризу у другог земљи, па и нашкодити целом свету.

САД и Кина се слажу, како је сугерисао и „Женмин жибао”, у узајамном комплименту: да се без њиховог учешћа не може решити ни један велики глобални проблем. Нису, пак, успеле да досад реше ниједан међусобни битан спор – око Тајвана, људских права, Тибета, домета принципа немешања у туђе унутрашње ствари, валутног курса, трговинске несразмере…

Надметање између две „изразите егоцентричности”, како их је окарактерисао Роберт Семјуелсон у „Вашингтон посту”, за глобални примат, протиче без отвореног звецкања оружјем. Поводи за сукоб се назиру, али их потискује економска витална испреплетаност.

У току је необично „ратовање”, против сопствених обичаја: да би се стабилизовали и унутрашњи и међусобни и глобални односи, Американцима се налаже да више штеде а Кинезима да више троше. Привикавање једних на друге, тражи одвикавање од дела сопствених навика – које је, знамо, много лакше стећи него их се одрећи.

Момчило Пантелић