Баскеташи помирили Бујановац

Бујановац – У нормалној земљи, ово би била обична спортска прича. О малом провинцијском кошаркашком клубу БСК јуниор који се бори за улазак у Прву српску лигу. Али када у том тиму годинама заједно играју Албанци и Срби и када их стране дипломате узимају за пелцер, како би га неговали и створили формулу за међуетничку стабилност на југу Србије, онда је то доказ да је бујановачки баскет постао много више од игре.

– Једном ме министар Милан Марковић питао: „Постоји ли овде нешто што функционише заједнички”. Ја кажем: „Има”. То је кошарка. До пре шест, седам година било је незамисливо да Срби и Албанци играју у истом тиму, али се догодило. Албанци имају свој тим Елита. Ипак, многа албанска деца долазе код нас да науче да играју добру кошарку, а не да би се правила некаква патетика о заједништву – каже двадесетосмогодишњи плејмејкер и координатор БСК јуниора Ненад Стајић, капитен првог тима. Он све што се касније дешавало назива „блесавим за једног спортисту”.

– Када смо са Елитом потписивали споразум о сарадњи, на свечаност су дошли британски амбасадор у Србији Вордсворт, амбасадор ОЕБС-а, представник амбасаде САД, министар Марковић. Немачка амбасада је послала спортску опрему за 36 малишана. Тако је испало да је кошаркашка коалиција била предигра за политичку сарадњу албанских и српских партија у општинској власти – прича плејмејкер Ненад, док доста старији председник клуба Мирослав Ристић искусно поентира:

– То није ништа необично. После Титове смрти, нисте имали клуб у мешовитој српско-албанској средини у којем су играли и једни и други.

Фама о бујановачком чуду нервира двадесетдвогодишњег бека шутера Алмира Селимија. У екипу је дошао као дечак и ту научио прве двокораке.

– Ја сам у БСК јуниор дошао јер сам знао да ћу боље играти. Да смо имали мозга пре пет година и да су се БСК јуниор и Елита ујединили, могли смо да освојимо првенство Србије у кошарци. Имали смо три једнако јаке петорке и финале плеј-офа с Партизаном био би највећи догађај у историји овог региона. Ако млађи буду паметнији, можда ће се то финале ипак играти!

Сада Алмир живи у Албанији, где игра баскет и преводилац је на једном радију за српски језик. За новогодишње празнике је дошао у Бујановац. Можда се заувек врати јер је његов тим на прагу уласка у Прву српску лигу.

Висок 205 центиметара, Сабедин Ебиби, познатији као Биби, из села Велики Трновац код Бујановца, може да игра на позицијама плејмејкера, бека шутера, али и на месту крилног центра. По универзалности и стилу игре сличан је Дејану Бодироги. Имао је 14 година када је стигао у клуб. Ненад Стајић сећа се Бибија на првом тренингу.

– Није знао ни реч српски. Преводио му је Алмир – каже Ненад.

Биби је после петогодишњег играња у косовској кошаркашкој лиги поново у првој петорци матичног клуба.

– Играо сам за паре четири године у тиму Мадетед Беџета Пацолија, а затим годину дана у Пећи. Ипак сам се вратио. Видећете, српска кошарка ће тек да чује за нас – прориче талентовани универзалац.

По повратку с Косова у Бујановац, Биби је позвао Ненада и саиграче у породичну кућу у Великом Трновцу. Желео је да их упозна с вереницом коју је довео из Пећи.

– То су предрасуде о којима говорим. Ви ћете слушати да Срби не смеју да кроче у Велики Трновац, а тамо је на веридбу отишао цео тим – не крије Ненад своје понос због статуса који је имао као специјални гост. Неколико дана после Бибијеве веридбе, БСК јуниор је играо важну утакмицу у Лесковцу.

– Видим да се играчи у аутобусу мешкоље, певају, вичу, а онда изненада ућуте или се смеју. Био сам изнервиран, јер се блесаве пред дерби. Кад, имам шта да видим. Кад су почели да излазе из аутобуса, с Бибијем је била његова вереница коју је повео да га гледа. Он ми само намигне: „Коуч, не секирај се”.

Капитену и саиграчу Ненаду, с којим је Биби нераздвојан, криво је што су напетости у Бујановцу условиле да Биби не досегне до врхова нашег баскета.

– У кошаркашком кампу у Соко Бањи скаути су снимили Бибија и размишљало се о томе да оде у Борац из Чачка. Али због предрасуда то се није остварило – сећа се Ненад. А од Борца до Дулета Вујошевића није био тако далек пут.

Ненад сматра да се преломни тренутак за бујановачки баскет догодио пре око четири и по године, када су БСК и Елита играли међусобни дерби. Изненада су почели притисци на Алмира да не игра против својих.

– Прво сам полудео. Али били смо клинци и ништа нисмо схватали – сећа се Ненад.

– Какве везе има што ће Албанац играти против Елите? Али видео сам да је враг однео шалу када је дошао Алмиров деда ноћ пред утакмицу и замолио ме као човека да његов унук не игра. Када сам то рекао Алмиру у свлачионици, он је почео да плаче. Желео је да га ставим у прву петорку. Тада сам решио. Скинуће се, али ће седети на клупи. До пет минута пред крај утакмице, Алмир није улазио. Седео је на клупи и плакао. Када смо повели са 20 кошева разлике, најавио сам измену. Увео сам Алмира у игру. Албанци у публици су почели да аплаудирају.

Тада је Ненаду било јасно да ће се кошарка у Бујановцу играти слободно и да више неће бити нашег и њиховог тима.

Александар Апостоловски

----------------------------------------------

Тренер сениора избеглица из Приштине

– Кошаркашки клуб БСК јуниор постоји од 1996. године и сада има 120 играча свих узраста. Осмогодишњи Ром Бернард Морина један је од најперспективнијих клинаца у Србији. Петнаестогодишњи Даниел Идић, висок два метра, најбољи је стрелац кадетске лиге у региону. Тренер сениорског тима је Синиша Стошић, родом из Приштине, тренутно живи у Лесковцу. Помоћни тренер је Иван Арсић из Ранилуга, села из Косовског Поморавља. Он тамо живи и с децом из енклава долази на тренинге у Бујановац. Наш тим има само једини циљ. Да побеђује. А да би побеђивао није уопште битно како се играчи зову и презивају – напомиње председник клуба Мирослав Ристић.