За Србију још једна тешка година

Не треба бити политички или економски аналитичар да би се констатовало да ће и 2011. година бити тешка, можда чак и тежа од 2010. Упркос невероватним изјавама г. Мирка Цветковића да је Србија „статистички“ изашла из економске кризе, јасно је да ће нас економске и социјалне невоље пратити и у новој години. Нешто због тога што је на светском нивоу неповољна економска клима, а много више због неспособности и неодговорности самозваних „експерата“ сабраних у Влади Србије и безбројним агенцијама чији директори имају вишеструко веће плате од председника републике, председника владе, министара и народних посланика. Ако Тадићевом режиму пође за руком да у 2011. прода једино профитабилно државно предузеће „Телеком“, онда у овој држави више неће имати шта да се прода.

Једино што ће демократама и њиховим коалиционим партнерима још преостати да ураде јесте једна техничка радња: да ставе катанац на дућан звани „Србија“ и да прогласе стечај над државом, коју су, по речима владике Николаја, створили свеци и јунаци, а упропастили злонамерници и незналице.

Година 2011. биће тешка и у политичком смислу. Очигледно је да ће режим наставити с реализацијом сулудог пројекта званог „регионализација“. Изгледа да онима који сматрају да имају монопол на демократичност и европејство ни ова мала Србија није довољно мала и да је треба сасвим поделити. Ваљда мисле да ће онда мегаломански апетити белосветских србождера бити задовољени. А заправо, сви они који не мисле добро ни Србији ни српском народу, а има их понајвише у Стејт департменту и бриселској администрацији, неће седети скрштених руку све док нашу отаџбину не врате у територијални опсег из кога су Карађорђе и Милош започели српску ослободилачку епопеју – злогласни Београдски пашалук, чију обнову прижељкују амерички глобалисти, ватикански мисионари, европски културтрегери и панисламисти с разних светских меридијана.

Најтужније од свега јесте то што на правном и политичком комадању Србије, свесно или несвесно, раде и многи Срби. И то не било какви Срби, већ Срби председници, Срби министри и Срби покрајински секретари. По ко зна који пут показује се као више него тачна реченица чувеног песника Лазе Костића – „највећи је враг Србин себи сам“. Један од тих „врагова“, који је пре две године доживео невиђени салто мортале од четничког војводе до еврофанатика, дошао је на генијалну идеју – да мења Устав. Исти онај Устав за кога је 2006, у време када је писан, тврдио да је малтене најбољи у скоро двовековној уставној историји Србије. Чак је, у издању Српске радикалне странке, објавио и књигу „Тешко до Устава“, у којој је описао своју „дивовску“ политичку борбу да би наша држава на почетку 21. века добила нови Устав. Данас, наводно, тај Устав не ваља ништа и треба га мењати. Али не због тога што Србија има огроман проблем са криминалом и корупцијом, катастрофалном економском и социјалном ситуацијом и отвореном претњом њеном територијалном интегритету. Не. Него због, замислите, броја посланика.

Дакле, када смањимо број посланика са 250 на 150 или 125, онда ће сви проблеми у овој држави бити решени. И све је у овом пројекту лепо, сем једне ствари. Ништа од тога што прича човек који би без размишљања изручио генерала Младића Хашком трибуналу није тачно. Промену Устава није смислио ни Вук Драшковић ни Млађан Динкић ни Томислав Николић. Идеја уставне ревизије рођена је у овалним кабинетима Беле куће и бриселским политичким лавиринтима. Побројана господа су само уста на која говоре белосветски моћници. А шта је у позадини свега? Ништа друго до захтев Американаца и већине чланица ЕУ да се из преамбуле и текста српског Устава избаце сви они делови који говоре о томе да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Док се то не спроведе у дело, покушај увођења Србије у Европску унију је унапред осуђен на неуспех.

Јавна је тајна, која је постала опште позната од када је „Викиликс“ објавио америчке тајне депеше, да Србија не може да постане чланица ЕУ док и формално не призна тзв. Републику Косово, коју су створили албански трговци људским органима уз благослов лицемера попут Вилијама Вокера и Бернара Кушнера. Српски радикали ће и у 2011. години остати доследни свом програму и идеологији. А то значи: стоп регионализацији, стоп комадању Србије и стоп уставним променама. Али зато свом снагом за јединствену и слободну српску државу, за економски развој, социјалну правду и одлучну борбу против криминала и корупције.

*Заменик председника посланичке групе Српске радикалне странке