Филозофија и етика медицине

Не мали број пацијената, суочен са појавама бахатог понашања појединих лекара, па и њиховим неуспешним дијагностицирањем бољки, спонтано поставља питања која, без обзира на неке предрасуде, спадају у предметно подручје филозофије медицине: шта лекари знају и одакле им право да се брецају на нас пацијенте?

Расположиви историјски извори уверавају нас на крајње убедљив начин да су још антички лекари постали свесни „оперативне” важности филозофије медицине (мада ову синтагму, по свој прилици, нису употребљавали). Тако је нпр. управо филозофско промишљање медицине навело чувеног лекара Серапиона (III век) да се приклони једном типично емпиристичком нормативном приступу медицинској дијагностици и терапији.

Ако се изузму појединачни, хвале вредни случајеви (филозофија медицине је један од предмета на Медицинском факултету у Крагујевцу) остаје чињеница да ова филозофска дисциплина није, нажалост, наишла на одговарајући пријем у академским установама у Србији. Исто тако, веома су ретки радови из ове области на филозофској позорнице наше земље.

Да тако не стоје ствари у другим земљама показује и међународни филозофски скуп из области филозофије психијатрије (субдисциплине филозофије медицине), одржан прошлог јуна на Универзитету Бирмингем у Великој Британији, на коме је, по позиву, активно учествовао и аутор ових редака. Теме у расправи нису оставиле нимало места сумњи да теоријски темељи и пракса не само психијатрије, већ и медицине у целини, и дан-данас заслужују филозофско преиспитивање.

У том смислу напоменимо да би било крајње погрешно сводити филозофију медицине на етику медицине, на пример, на метаетичка питања као што је следеће: да ли је наша морална осуда грубог кршења лекарског етичког кодекса од стране неких лекара утемељена у моралном поретку који постоји објективно и независно од наше свести или је реч о чисто емотивној реакцији? Наведена филозофска дисциплина обухвата, наиме, и епистемолошке (сазнајне) проблеме медицинске дијагностике, који, нажалост, нису присутни само у психијатрији, већ и у другим гранама медицине.

Пример за то је ситуација када пацијент добије различите дијагнозе двојице лекара специјалиста, и поред тога што су обојица користили рендгенске снимке оболелог органа. Ту онда долази до изражаја читаво једно проблемско поље „опште” филозофије науке (и филозофије медицине), као што је проблем епистемичког статуса чулног опажања итд.

Погрешно би, према томе, било закључити да филозофија медицине представља једну сувишну менталну гимнастику, потребно-непотребну студентима медицине и лекарима. Подсетимо да је добитник Нобелове награде за неуробиологију Џон Еклес својевремено изнео предлог да сваки научник размишља о Поперовим списима из филозофије науке и да их усвоји као основу свог научног рада. Расветљавањем импликација Еклесовог уверења долазимо до закључка да би и лекари морали да са једне типично филозофске дистанце преиспитују епистемолошко-оперативне и етичке димензије свог свакодневног рада.

Доктор филозофије, докторирао из области филозофије психијатрије