Filozofija i etika medicine

Ne mali broj pacijenata, suočen sa pojavama bahatog ponašanja pojedinih lekara, pa i njihovim neuspešnim dijagnosticiranjem boljki, spontano postavlja pitanja koja, bez obzira na neke predrasude, spadaju u predmetno područje filozofije medicine: šta lekari znaju i odakle im pravo da se brecaju na nas pacijente?

Raspoloživi istorijski izvori uveravaju nas na krajnje ubedljiv način da su još antički lekari postali svesni „operativne” važnosti filozofije medicine (mada ovu sintagmu, po svoj prilici, nisu upotrebljavali). Tako je npr. upravo filozofsko promišljanje medicine navelo čuvenog lekara Serapiona (III vek) da se prikloni jednom tipično empirističkom normativnom pristupu medicinskoj dijagnostici i terapiji.

Ako se izuzmu pojedinačni, hvale vredni slučajevi (filozofija medicine je jedan od predmeta na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu) ostaje činjenica da ova filozofska disciplina nije, nažalost, naišla na odgovarajući prijem u akademskim ustanovama u Srbiji. Isto tako, veoma su retki radovi iz ove oblasti na filozofskoj pozornice naše zemlje.

Da tako ne stoje stvari u drugim zemljama pokazuje i međunarodni filozofski skup iz oblasti filozofije psihijatrije (subdiscipline filozofije medicine), održan prošlog juna na Univerzitetu Birmingem u Velikoj Britaniji, na kome je, po pozivu, aktivno učestvovao i autor ovih redaka. Teme u raspravi nisu ostavile nimalo mesta sumnji da teorijski temelji i praksa ne samo psihijatrije, već i medicine u celini, i dan-danas zaslužuju filozofsko preispitivanje.

U tom smislu napomenimo da bi bilo krajnje pogrešno svoditi filozofiju medicine na etiku medicine, na primer, na metaetička pitanja kao što je sledeće: da li je naša moralna osuda grubog kršenja lekarskog etičkog kodeksa od strane nekih lekara utemeljena u moralnom poretku koji postoji objektivno i nezavisno od naše svesti ili je reč o čisto emotivnoj reakciji? Navedena filozofska disciplina obuhvata, naime, i epistemološke (saznajne) probleme medicinske dijagnostike, koji, nažalost, nisu prisutni samo u psihijatriji, već i u drugim granama medicine.

Primer za to je situacija kada pacijent dobije različite dijagnoze dvojice lekara specijalista, i pored toga što su obojica koristili rendgenske snimke obolelog organa. Tu onda dolazi do izražaja čitavo jedno problemsko polje „opšte” filozofije nauke (i filozofije medicine), kao što je problem epistemičkog statusa čulnog opažanja itd.

Pogrešno bi, prema tome, bilo zaključiti da filozofija medicine predstavlja jednu suvišnu mentalnu gimnastiku, potrebno-nepotrebnu studentima medicine i lekarima. Podsetimo da je dobitnik Nobelove nagrade za neurobiologiju Džon Ekles svojevremeno izneo predlog da svaki naučnik razmišlja o Poperovim spisima iz filozofije nauke i da ih usvoji kao osnovu svog naučnog rada. Rasvetljavanjem implikacija Eklesovog uverenja dolazimo do zaključka da bi i lekari morali da sa jedne tipično filozofske distance preispituju epistemološko-operativne i etičke dimenzije svog svakodnevnog rada.

Doktor filozofije, doktorirao iz oblasti filozofije psihijatrije