Ликови из старих историјских читанки

Иако историја као конвенционално схваћена тема несумњиво више није најдоминантније обележје савременог српског романа, она се и даље појављује у делима наших значајних аутора. Али, за разлику од претходних година, стваралачка интерпретација историје показује значајно одступање од негдашњих наративних и идејних модела и улазак у знатно шире и релаксираније постављено интерпретативно поље. Тако смо у 2010. могли да читамо романе у којима је историја, на пример, била интерпретирана као негативна утопија (Сретен Угричић, „Незнаном јунаку“), као пародија и криминалистички роман (Вуле Журић, „Недеља пацова“), као аналитичка реконструкција епохе (Александар Новаковић, „Вођа“) или као породична прича (Славољуб Станковић, „Сплит“).                    

Сви српски стереотипи

Угричићеви јунаци реферирају на личности из наше историје и митологије и налазе се у онеобиченом свету Србије која живи анестезирана стегама тоталитарне диктатуре и диктатора који контролише све до чега мисао сеже

Седамнаест година након објављивања романа „Маја и ја и Маја“ Сретен Угричић је објавио нови роман – „Незнаном јунаку“ (Лагуна) у којем је на уметнички начин покушао да сублимише низ проблема којима се, између осталог, и есејистички бавио у претходној деценији. Реч је, наравно, о друштвено-културно-политичком контексту и обрасцима који су довели до тога да Србија буде дугогодишњи европски изопштеник. Зато се у свом новом делу Угричић поиграва управо тим традиционалним обрасцима, подвргавајући их радикално другачијој интерпретацији. Роман је написан као негативна утопија, сасвим условно смештена у Србију 2014. године, али нити врло дифузне и вишеструко испреплетане радње (овај термин користим у условном значењу због скоковите асоцијативности која руководи Угричићев текст) сежу до Видовдана 1914. и тако затварају симболички стогодишњи круг. Каткад злокобни и карикатурални, каткад бајковити и фантазмагорични, Угричићеви јунаци реферирају на личности из наше историје и митологије и налазе се у онеобиченом свету Србије која живи анестезирана стегама тоталитарне диктатуре и диктатора који контролише све до чега мисао сеже. Све српске традиционалне стереотипе и вредности које су у претходном веку имале пресудан утицај на формирање нашег друштва (Видовдан, црква, храброст, поштење, слободарство итд.) Угричић гледа из необичних позиција или из позиције опозита те их на овај начин излаже критици, анализи и неретко подсмеху – пре свега због потпуне апатије и покорности ауторитету сваке власти која влада у свету његове књиге. Ипак, јасна и вишеструко наглашена фикционализација, дијаболичност и дисторзичност слике романескне Србије, као и одсуство жеље да се конституише реалистичка прича, али и стално самопародирање самог приповедача и његових позитивних јунака, умногоме ослобађају овај роман од искључиво друштвеног активизма (мада је сам аутор то недвосмислено и желео у одређеној мери) који би се исцрпљивао у односу на сада и овде и отвара могућност за његову универзалнију интерпретацију.

Развој једног гневног црнорукца

Јунак Новаковићевог „Вође“ је официр који води српске војнике у борбама против Бугара, одлазећих Турака у Македонији, као и у биткама у селима Албаније, окрутан и немилосрдан како према противницима, тако и према сопственим војницима, јер је за њега људски живот безвредан

Александар Новаковић се у роману „Вођа“ (ВБЗ) определио за другачији приступ историји. Његова књига је роман лика који постаје сведок али и симбол епохе у којој је делатан. Главни јунак је капетан српске краљевске војске Стојан Стаменковић, а тренутак у којем се радња одвија је Видовдан 1914. године. Пијано тетурајући од једне до друге београдске кафане, од Калемегдана преко Теразија и Славије до Вождовца, бежећи од утвара и стварних људи, Стојан се сећа онога што је доживео борећи се у Македонији и Албанији током 1912. и 1913. године, истовремено имајући визије о ономе што ће се са њим и земљом дешавати до 6. априла 1941. када ће настрадати у бомбардовању Београда. За разлику од Угричићеве субверзивности у интерпретацији историје која је подједнака и на плану форме и на плану садржаја, Новаковић се определио за другачији приступ теми. Његово приповедање поштује реалистички модел нарације и он прецизно и фактографски тачно описује епоху и догађаје у којима његов јунак учествује, а многе историјске личности споредни су јунаци овог романа (Апис, Александар Карађорђевић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић). Сам Стојан је црнорукац и учесник балканских ратова и као такав репрезентативан пример српског официра који је руководио ратним операцијама у сукобима које ми у нашој колективном сећању перципирамо као праведне и витешке. Увид у његову свест, кроз унутрашње монологе, јесте оно по чему ова књига излази из традиционалних оквира историјске приче везане за балканске ратове и Први светски рат. Наиме, разграђујући Стојанову породичну причу, Новаковић нам даје генезу развоја једног гневног и нетрпељивог човека, уских видика, немилосрдног, лукавог и покорног ауторитету, а који је бежећи од сеоског сиромаштва отишао у војску добијајући тако виши друштвени статус и готово недодирљиву позицију. Такав официр води српске војнике у борбама против Бугара, одлазећих Турака у Македонији, као и у биткама у селима Албаније. У свим тим сукобима  Стојан је окрутан и немилосрдан како према противницима, тако и према сопственим војницима, јер је за њега људски живот безвредан, а жеља за славом и одличјима оправдање и разлог који надјачава сваку разложност, тако да убијање без потребе и осветољубивост постају нешто по чему је препознатљив и због чега га и његови војници и саборци презиру. Управо овај елемент карактеризације главног јунака романа онемогућава генерализацију Стојановог лика на све Србе онога времена, јер ствара од њега јединку (а не глас „колектива“), истински упечатљив књижевни лик, али ипак критички упире прст на људе, идеје и организације које су, у овој литерарној интерпретацији, једну државу и народ подредили својим интересима, водећи га путем који је изазвао низ трагедија, употребљавајући и потом дајући оправдање и заклон људима попут Стојана. Као и у сваком другом рату, уосталом.

Мистерија убиства Николетине Бурсаћа

Роман Вулета Журића, ослобођен политичко-митских димензија духовито пародира ликове партизанских вођа – Тито, Ђилас, Пијаде, и британске војне мисије уочи Другог заседања АВНОЈ-а

У свом новом роману „Недеља пацова“ (Лагуна) Вуле Журић нам је пружио увид у историјске догађаје какав нисмо имали прилику да читамо до сада. У његовој интерпретацији Други светски рат је постао (после деценија мита и његове потоње негације) и пародија, и то са криминалистичким заплетом. Журић радњу смешта у Јајце, у недељу која је претходила историјском Другом заседању АВНОЈ-а и стварању социјалистичке Југославије. Али, главни заплет више није везан за ту историјску чињеницу (што би некада било нужно), већа за једно мистериозно убиство – Николетине Бурсаћа, пред бокс-меч са Рандолфом Черчилом (који је пијан у својој свлачионици). Овај инцидент у неколико наредних дана пред заседање покушавају да разреше чланови британске војне мисије – поручник Робертс, капетан Дикин и Рандолф Черчил, али и Јовица Јеж, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Тито, Коча Поповић, Милован Ђилас, Моша Пијаде и остали ликови из старих историјских читанки. Изузетно духовито Журић је језички и мотивационо окарактерисао све од наведених јунака, вешто се поигравајући историјским стереотипима у њиховом представљању, па је тако, на пример, разлог због којег Тито баш  Британцу поверава да води истрагу о Николетинином убиству то што они имају Шерлока Холмса, а ми немамо. Ослобођени политичко-митских димензија, измешани са литерарним јунацима из НОБ-а, али уз поштовање свих законитости романа детекције, Журићеви актери делују као прави актанти, живо, упечатљиво и истински смешно у својим ролама, а не као обесмишљене карикатуре. И управо то оставља простор читаоцима свих политичких уверења да у овој књизи уживају зарад ње саме, дакле зарад интелигентног заплета и хумора, а не због литерарног обрачунавања са прошлошћу или њене нове некритичке митологизације. Баш због тога и баш кроз Журићев роман, кроз софистициран хумор, наша савремена књижевност је заиста направила значајан искорак у пољу романа са историјском тематиком.

Београђанин у Сплиту

Накнадно откривање породичних веза и њихова нова контекстуализација у Станковићевом роману показује колико живот може бити компликован и болан и колико га још компликованијим и болнијим могу учинити политичке и националне поделе

Други роман Славољуба Станковића под називом „Сплит“ (Геопоетика), за разлику од претходних дела, своју историјску причу веже за наше време и прелама је кроз интимистички интонирану повест о два брата. Историја овде није ни мрачна бајка, ни реконструкција епохе, ни пародија, већ такозвана „обична“ животна прича у коју се савремена балканска историја уткала и поцртала њене рубове. Она у очима главног јунака и приповедача није главни узрочник и свемогуће објашњење за све оно што му се на породичном плану дешава, али јесте оквир који је много шта поделио. Отуда и двоструко значење наслова романа: град у Далмацији у којем живи полубрат главног јунака (а којега није видео тридесетак година, заправо читав свој и његов живот), али и подела, видљива и невидљива граница између Србије и Хрватске. Упознајући најзад након три деценије полубрата, током боравка код њега у Сплиту, главни јунак, Београђанин, изнова открива и своју породицу, с обзиром на то да подаци које тада добија бацају сасвим ново светло на живот њиховог заједничког оца, мајки и осталих блиских рођака. То накнадно откривање породичних веза и њихова нова контекстуализација и прихватање вишеструкости идентитета показује колико живот може бити компликован и болан и колико га још компликованијим и болнијим могу учинити политичке и националне поделе. О свему томе Станковић приповеда без лажног патоса, лежерним гласом исповести свог приповедача – главног јунака који је писац рекламних слогана и хедонистички усмерен на свој свакодневни живот и кога се велика политика не дотиче. Зато су његове опсервације српско-хрватских веза пре свега засноване на личним, појединачним односима, а не генерализацијама, па су отуда неконвенционалне, духовите и хумане јер нам показују да су, када се баријере подигну, и људи и живот исти и тамо и овде, са свим радостима и проблемима. И да се само људи, а не народи, могу волети и мрзети.  

Може се рећи да је романескна 2010. година била разноврсна и квалитетна и да је српска књижевност и роман као њен најекспониранији део врло виталан и квалитетан део наше целокупне културе који је кадар да инвентивно апсорбује прошлост и садашњицу, антиципира будућност чије су творачке моћи, у највећем броју случајева, подигнуте на врло висок стваралачки ниво.