Тим који се (још) не мења

Мада сам бар десетак пута с лица места извешавао о састанцима Савета безбедности УН, сада бих морао да се распитам где заседа. Привремено је измештен из припадајуће му сале, јер се и она преуређује у оквиру реновирања палате Светске организације.

Било је, сви се слажу, крајње време да се модернизује то њујоршко средиште глобалне дипломатије. Многи делови здања били су застарели чак толико да се догурало до апсурда да у њему више нису могли сасвим безбедно да се осећају ни задужени за безбедност човечанства.

Не реконструише се, међутим, и Савет безбедности, иако аналитичари указују да и он делује изразито застарело. Управо сутра се навршава 65 година од првог састанка – у Лондону, 17. јануара 1946. – тог клуба, а у њему и даље одлучујућу реч има истих пет играча. Као да у међувремену нико није заслужио да се изравна с њима.

У Савету је, додуше, 15 чланица али обавезујућу снагу имају само резолуције против које неће гласати не једна од пет главних: САД, Русија, Британија, Кина и Француска. Произлази да једно „не” (вето, којим располаже једино петорка) вреди колико и акциона воља „остатка” света.

Учестале су примедбе да таква ексклузивност не одражава стварност. Да је она, заправо, само „реликт” исхода Другог светског рата чије су многе последице досад потиснуте развојем догађаја. На пример: онда поражени Немачка и Јапан опет су велике економске силе са све већим и политичким престижом. Елити се убрзано прикључују и „растуће” силе као што су Индија (независна од 1947) и Бразил. Те четири земље заједнички настоје да постану сталне чланице Савета безбедности али су им шансе мале.

Разлози за одржавање постојећег стања су бар двоструки. Иако постоји начелна општа сагласност да треба проширити и демократизовати Савет: уиграној петорци није до ширења повластица на друге, а поменуте кандидатуре доживљавају и оспоравања у сопственој околини.

Илустрације ради, према доступним информацијама и „стратешкој логици” Америка не би да буде „још више” Европљана. Кина прећутно и историјски није за Јапан. Пакистан зазире од Индије. Аргентина и Мексико нису за давање предности Бразилу. Африка се „ломи” између Јужноафричке Републике, Нигерије и Египта који се јавља и у исламском надгорњавању где се помињу Турска и Индонезија.

На страну, овом приликом, варијанте о судбини права на вето, од захтева да се укине, до тежње да припадне још некима. Значајнијим и занимљивијим ми се чине преиспитивања: да ли и колико заплети око Савета безбедности УН изражавају оно што, као свет доживљавамо у свакодневици?

Најупечатљивије их је, мислим, сажео „Фајненшел тајмс”. У најкраћем: да би Савет очувао легитимитет требало би да прошири састав сталних чланица, али би таквим учвршћивањем легитимитета смањио ефикасност јер би повећање броја учесника повећало ризике од парализе одлучивања, до које често долази већ и унутар вето-квинтета.

Произлази још неискушани изазов за све да пронађемо најподеснију дозу промена које би прошириле учешће у одлучивању а без даљег смањивања ефикасности.

Личи на немогућну мисију, али су неизбежни покушаји – од демонстрација грађана, до прилагођавања и унутрашње и спољне политике – да се докаже да је остварљива, бар колико и приступ који је, одлучивањем у уским круговима, довео до текућих глобалних ломова. „Гардијанов” хроничар подсећа да су Уједињене нације прорадиле и пре него што су тако назване. Позивајући се на мемоаре и истраживања, аутор предочава да је, у размишљању шта је потребно да би се сломиле силе Осовине, тадашњи амерички председник Франклин Рузвелт, у ноћи 28. децембра 1941, из кревета кликнуо: „Уједињене нације”.

Већ првог дана следеће године придобио је битне савезнике за такво удруживање. Победа у Другом светском рату, како аргументује Ден Плеш, аутор управо објављене књиге, требало би да се припише Уједињеним нацијама, њиховом практичном дејству пре формалног установљења (24. октобра 1945).

Тим који добија не треба мењати, пословица је на коју би могла да се позове петорка највећих победника у Другом светском рату и садашњих сталних чланица Савета безбедности УН. Али, победе у миру бележе и ондашњи поражени, недовољно уважени и „непостојећи”.

Резултати мира, у који се сви заклињу а чију вредност нарочито потврђује обједињавање Европе из које су кренула оба глобална оружана сукоба у прошлом веку, требало би да буду уважени макар као исходи рата, чију репризу нико не проповеда. Или, бар као потреба за реновирањем палате на Ист риверу.