Tim koji se (još) ne menja

Mada sam bar desetak puta s lica mesta izvešavao o sastancima Saveta bezbednosti UN, sada bih morao da se raspitam gde zaseda. Privremeno je izmešten iz pripadajuće mu sale, jer se i ona preuređuje u okviru renoviranja palate Svetske organizacije.

Bilo je, svi se slažu, krajnje vreme da se modernizuje to njujorško središte globalne diplomatije. Mnogi delovi zdanja bili su zastareli čak toliko da se doguralo do apsurda da u njemu više nisu mogli sasvim bezbedno da se osećaju ni zaduženi za bezbednost čovečanstva.

Ne rekonstruiše se, međutim, i Savet bezbednosti, iako analitičari ukazuju da i on deluje izrazito zastarelo. Upravo sutra se navršava 65 godina od prvog sastanka – u Londonu, 17. januara 1946. – tog kluba, a u njemu i dalje odlučujuću reč ima istih pet igrača. Kao da u međuvremenu niko nije zaslužio da se izravna s njima.

U Savetu je, doduše, 15 članica ali obavezujuću snagu imaju samo rezolucije protiv koje neće glasati ne jedna od pet glavnih: SAD, Rusija, Britanija, Kina i Francuska. Proizlazi da jedno „ne” (veto, kojim raspolaže jedino petorka) vredi koliko i akciona volja „ostatka” sveta.

Učestale su primedbe da takva ekskluzivnost ne odražava stvarnost. Da je ona, zapravo, samo „relikt” ishoda Drugog svetskog rata čije su mnoge posledice dosad potisnute razvojem događaja. Na primer: onda poraženi Nemačka i Japan opet su velike ekonomske sile sa sve većim i političkim prestižom. Eliti se ubrzano priključuju i „rastuće” sile kao što su Indija (nezavisna od 1947) i Brazil. Te četiri zemlje zajednički nastoje da postanu stalne članice Saveta bezbednosti ali su im šanse male.

Razlozi za održavanje postojećeg stanja su bar dvostruki. Iako postoji načelna opšta saglasnost da treba proširiti i demokratizovati Savet: uigranoj petorci nije do širenja povlastica na druge, a pomenute kandidature doživljavaju i osporavanja u sopstvenoj okolini.

Ilustracije radi, prema dostupnim informacijama i „strateškoj logici” Amerika ne bi da bude „još više” Evropljana. Kina prećutno i istorijski nije za Japan. Pakistan zazire od Indije. Argentina i Meksiko nisu za davanje prednosti Brazilu. Afrika se „lomi” između Južnoafričke Republike, Nigerije i Egipta koji se javlja i u islamskom nadgornjavanju gde se pominju Turska i Indonezija.

Na stranu, ovom prilikom, varijante o sudbini prava na veto, od zahteva da se ukine, do težnje da pripadne još nekima. Značajnijim i zanimljivijim mi se čine preispitivanja: da li i koliko zapleti oko Saveta bezbednosti UN izražavaju ono što, kao svet doživljavamo u svakodnevici?

Najupečatljivije ih je, mislim, sažeo „Fajnenšel tajms”. U najkraćem: da bi Savet očuvao legitimitet trebalo bi da proširi sastav stalnih članica, ali bi takvim učvršćivanjem legitimiteta smanjio efikasnost jer bi povećanje broja učesnika povećalo rizike od paralize odlučivanja, do koje često dolazi već i unutar veto-kvinteta.

Proizlazi još neiskušani izazov za sve da pronađemo najpodesniju dozu promena koje bi proširile učešće u odlučivanju a bez daljeg smanjivanja efikasnosti.

Liči na nemogućnu misiju, ali su neizbežni pokušaji – od demonstracija građana, do prilagođavanja i unutrašnje i spoljne politike – da se dokaže da je ostvarljiva, bar koliko i pristup koji je, odlučivanjem u uskim krugovima, doveo do tekućih globalnih lomova. „Gardijanov” hroničar podseća da su Ujedinjene nacije proradile i pre nego što su tako nazvane. Pozivajući se na memoare i istraživanja, autor predočava da je, u razmišljanju šta je potrebno da bi se slomile sile Osovine, tadašnji američki predsednik Franklin Ruzvelt, u noći 28. decembra 1941, iz kreveta kliknuo: „Ujedinjene nacije”.

Već prvog dana sledeće godine pridobio je bitne saveznike za takvo udruživanje. Pobeda u Drugom svetskom ratu, kako argumentuje Den Pleš, autor upravo objavljene knjige, trebalo bi da se pripiše Ujedinjenim nacijama, njihovom praktičnom dejstvu pre formalnog ustanovljenja (24. oktobra 1945).

Tim koji dobija ne treba menjati, poslovica je na koju bi mogla da se pozove petorka najvećih pobednika u Drugom svetskom ratu i sadašnjih stalnih članica Saveta bezbednosti UN. Ali, pobede u miru beleže i ondašnji poraženi, nedovoljno uvaženi i „nepostojeći”.

Rezultati mira, u koji se svi zaklinju a čiju vrednost naročito potvrđuje objedinjavanje Evrope iz koje su krenula oba globalna oružana sukoba u prošlom veku, trebalo bi da budu uvaženi makar kao ishodi rata, čiju reprizu niko ne propoveda. Ili, bar kao potreba za renoviranjem palate na Ist riveru.