Насмејана лафица

Колико смо новинских страна „преломили“ с нашом Иваном? И колико је осмеха стало у њен живот? Помало тужан, сигурно кратак, али углавном насмејан.

Ивана се увек слатко смејала. Заразно, неодољиво, гласно, најгласније, како је то само она умела. И, одједном – тајац, нема више, готово, крај.

С тугом и неверицом, новинарски свет из „Политике“ сутра ће кренути на београдско Ново гробље. Последњи испраћај наше колегинице Иване Тодоровић (52) заказан је за понедељак у 14.30 часова, а три и по сата раније (у 11 сати) биће комеморација на 4. спрату „Политике”.

Њено срце престало је да куца, изненада, прошлог четвртка.Одавно је имала здравствене проблеме, али никад срчане. Пре двадесетак година успела је да победи тешку болест. Али, пре неки дан, њено срце није издржало.

У новинарски свет Ивана је ушла помало и игром случаја. После завршене Средње дизајнерске школе, студирала је историју уметности. Мирис новина, пак, одвукао ју је на другу страну. У „Политици“ је провела скоро четврт века, радећи као технички уредник и дизајнер.

Потицала је из спортске породице: њена мама Гордана Барага и тата Милан Бјегојевић и данас важе као најтрофејнији кошаркашки брачни пар. Иванини родитељи играли су кошарку у „Црвеној звезди“, а били су и југословенски репрезентативци. Освојили су, укупно, рекордних осам трофеја.

И Ивана се рано определила за спортски живот. Тренирала је уметничко (синхроно) пливање. Годинама је ронила, балансирала и глисирала у београдским базенима. И смејала се, без пардона.

Слично је радила и у свом дизајнерском послу. Била је убедљиво најведрији човек у Деску на четвртом спрату „Политике“. Изнад ње лебдео је неки ореол оптимизма.

Ивана је умела да буде правоверни пријатељ и тако стекла и епитет лафице. А на намћорасте опаске да је прегласна и пребучна, одговарала је још гласније и бучније.

Из ње је провејавала нека ведрина. Често је певушила док је радила, а уредници се тискали код ње на прелом. „Овај текст на три ступца горе, онај на пет доле и хајде да развалимо фотографије док ти не искрсне нека генијалнија концепција“, шалила се. Била је духовита, веома образована, креативна, отворена, распричана и неодољиво симпатична.

Иза себе оставила је сина Војкана (њену слику и прилику), сестру близнакињу Зорану, мајку Гордану, сестричину Бојану... И много, много пријатеља.

Док ово пишем, замишљам је како изненада улеће у Деск, као фурија, у њеном раздраганом стилу – грохотом се смеје, шири руке, грли ме и виче: „Шта је, бре, шта си се снуждио, зашто си потонуо, само сам се шалила“.

Покој јој души.

П. Мићковић