Nasmejana lafica

Koliko smo novinskih strana „prelomili“ s našom Ivanom? I koliko je osmeha stalo u njen život? Pomalo tužan, sigurno kratak, ali uglavnom nasmejan.

Ivana se uvek slatko smejala. Zarazno, neodoljivo, glasno, najglasnije, kako je to samo ona umela. I, odjednom – tajac, nema više, gotovo, kraj.

S tugom i nevericom, novinarski svet iz „Politike“ sutra će krenuti na beogradsko Novo groblje. Poslednji ispraćaj naše koleginice Ivane Todorović (52) zakazan je za ponedeljak u 14.30 časova, a tri i po sata ranije (u 11 sati) biće komemoracija na 4. spratu „Politike”.

Njeno srce prestalo je da kuca, iznenada, prošlog četvrtka.Odavno je imala zdravstvene probleme, ali nikad srčane. Pre dvadesetak godina uspela je da pobedi tešku bolest. Ali, pre neki dan, njeno srce nije izdržalo.

U novinarski svet Ivana je ušla pomalo i igrom slučaja. Posle završene Srednje dizajnerske škole, studirala je istoriju umetnosti. Miris novina, pak, odvukao ju je na drugu stranu. U „Politici“ je provela skoro četvrt veka, radeći kao tehnički urednik i dizajner.

Poticala je iz sportske porodice: njena mama Gordana Baraga i tata Milan Bjegojević i danas važe kao najtrofejniji košarkaški bračni par. Ivanini roditelji igrali su košarku u „Crvenoj zvezdi“, a bili su i jugoslovenski reprezentativci. Osvojili su, ukupno, rekordnih osam trofeja.

I Ivana se rano opredelila za sportski život. Trenirala je umetničko (sinhrono) plivanje. Godinama je ronila, balansirala i glisirala u beogradskim bazenima. I smejala se, bez pardona.

Slično je radila i u svom dizajnerskom poslu. Bila je ubedljivo najvedriji čovek u Desku na četvrtom spratu „Politike“. Iznad nje lebdeo je neki oreol optimizma.

Ivana je umela da bude pravoverni prijatelj i tako stekla i epitet lafice. A na namćoraste opaske da je preglasna i prebučna, odgovarala je još glasnije i bučnije.

Iz nje je provejavala neka vedrina. Često je pevušila dok je radila, a urednici se tiskali kod nje na prelom. „Ovaj tekst na tri stupca gore, onaj na pet dole i hajde da razvalimo fotografije dok ti ne iskrsne neka genijalnija koncepcija“, šalila se. Bila je duhovita, veoma obrazovana, kreativna, otvorena, raspričana i neodoljivo simpatična.

Iza sebe ostavila je sina Vojkana (njenu sliku i priliku), sestru bliznakinju Zoranu, majku Gordanu, sestričinu Bojanu... I mnogo, mnogo prijatelja.

Dok ovo pišem, zamišljam je kako iznenada uleće u Desk, kao furija, u njenom razdraganom stilu – grohotom se smeje, širi ruke, grli me i viče: „Šta je, bre, šta si se snuždio, zašto si potonuo, samo sam se šalila“.

Pokoj joj duši.

P. Mićković